Manastir Glogovac

Божије ствари..

2012-03-06T16:29:00.000+01:00

Будући да је отац Јаков служио и као парохијски свештеник у околним селима, морао је тамо да путује сваке недеље као и у многим другим приликама. Одлазио је тамо по снегу, киши, мразу и врућини, јашући на мазги. У прошлости му је његова мазга Хаидо неколико пута причинила велике невоље. Била је нервозна и много се ритала. Једном приликом, тачније једног зимског дана, животиња се у шуми узјогунила и збацила оца Јакова. Био је тешко повређен. Осим тога, изгубио је пар плетених рукавица које му је Зоисова жена послала за сличне прилике. Како је увек био исцрпљен подвижништвом, био је веома осетљив на хладноћу. Руке су му биле укочене и имао је тешкоћа док је служио Литургију.

Много пута одлазио је у села без мазге. Једног дана враћао се из села, оптерећен тешким проблемима. На два километра од манастира поред њега је прошао такси. Путник је познавао оcа Јакова и затражио је од возача да га повезу. Међутим, возач је одговорио:

"Не брините за калуђере, нема потребе да то чинимо!"

Прошли су поред њега, али кад су стигли у манастир и закуцали на капију, отворио им је сам отац Јаков. И возач и путник били су запрепашћени, док је возач затражио и опроштај.

Старац Јаков Цаликис

Душе Христове

Због чега је лоше читати књиге о магији и мађионичарима?

2012-03-06T16:23:00.000+01:00

Питање валламсом монаху: Имам десет година и хтела сам да Вас питам: због чега је тако лоше читати књиге о магији и мађионичарима?

Одговор: Боље је читати књиге о светима. Они су бољи и јачи од мађионичара. Свети су волели Бога и сада се радују у чудесном Царству Небеском. Они нас виде и чују. А свиђа ти се да читаш о мађионичарима, вероватно, зато што и твоја душа тежи ка Царству Небеском.

Како и када треба да се причешћујемо?

2012-03-06T10:25:00.001+01:00

Како и када треба да се причешћујемо светом Тајном Тела и Крви Христове?

ОДГОВОР:

Искрено се радујем да и данас, у времену нашег великог моралног, духовног и националног посрнућа и пада, постоје душе које су заокупљене вечним питањима из области духовног живота. То је знак да је жив Бог наш и да је жива душа овога народа. Нажалост, још увек је неупоредиво већи број оних који се муче и које муче само овострана, материјална, земаљска питања и проблеми. Али, Христово стадо је увек било у мањини. Није чудо што је тако и данас.

Ваше, пак, конкретно питање: "како и када треба да се причешћујемо..." захтевало би читаве томове да би се на њега исцрпно одговорило. Ја ћу, пак, настојати да останем у границама досадашњих одговора, и да изнесем само оно што је најбитније.
Будући да је свето Причешће најсветији и најважнији моменат у човековом животу овде на земљи, јасно је да се том моменту не може приступати без одређене и свестране припреме. Питање, пак, припреме за свето Причешће је јако девалвирало у нашем народу. Уврежило се из наше прошлости мишљење да је за причешће "довољно постити недељу дана", схватајући притом пост "искључиво" у физичком смислу, као уздржавање од мрсне хране. И само то, и само толико! Но такво схватање је у основи погрешно. Када то кажемо, не сматрамо да је такав пост непотребан. Напротив, сматрамо да је он, сам по себи и сам за себе, недовољан.

По учењу православне Цркве, човек је биће састављено од душе и тела. Када се причешћује, чини то као целосно биће, као једна, јединствена и непоновљива личност саздана по своме прволику - Богу. Отуда следи да и припрема за свето Причешће мора бити двојака: духовна и телесна. Телесна припрема се састоји у горе наведеној врсти физичког поста. Духовна, пак, припрема, која је много важнија (јер је и душа неупоредиво важнија од тела), састоји се, пре свега, у "духовном посту", у избегавању у току припреме свакога греха и свакога зла (у мислима, речима и делима), а затим, у очишћењу "душе и тела" у светој Тајни покајања и исповести од свих раније учињених греха. Без ове духовне припреме, на основу само телесног поста "од недељу дана" (или било колико), нико не би требало да приступа светом Причешћу.

Долази сада тежи део вашега питања, одредити "када се треба причешћивати"? На то директно и конкретно питање није могуће дати јединствен и конкретан одговор. Не зато што га не знамо, него зато што такав одговор не постоји. Нигде и ни од кога није одређено ни записано када и колико често се треба причешћивати, јер се та и таква питања никада нису одређивала паушално, према свима једнако. Јер, као што рекосмо, сваки човек је личност за себе, и он, као такав, ступа у лични однос са Богом својим у светом Причешћу. Не као јединка, као "једна сламка међу вихорови", него као члан и део Тела Христовог - Цркве свете православне. Управо стога ни он сам, ма колико паметан и образован био, не може да "пропише" себи типик када и колико често треба да се причешћује.

Ипак, постоји једно правило које нам може помоћи у решавању овога, веома важног питања из области духовног живота. Тајна је у томе да сваки верни члан Цркве Божије, који жели да се труди на своме спасењу, неопходно треба да има свога духовника (не само ради исповедања грехова), духовног оца који га духовно рађа и руководи на путу спасења. Без духовника није могуће безбедно проћи пут спасења и стићи своме назначењу - сједињењу са Богом или обожењу.

Па као што човек може имати само једног телесног оца, тако може имати и само једног духовног оца коме ће се поверити и предати на духовно старање и руковођење. Без њега ни један духовни (чак ни животни) проблем не можемо и не смемо решавати. Ако постоји здрав тај духовни однос између духовног оца и духовног чеда, онда је духовник тај (и једино он) који је властан и надлежан да процени према нашем духовном стању, ревности и труду, када и како често можемо и смемо да се причешћујемо, као и то како смо дужни за причест да се припремамо, било у посту или ван поста.

Сасвим је разумљиво да, ако један духовник има више духовне деце (а обично их има), он нити хоће, нити може свима прописати исто правило по питању светог Причешћа, него свакоме аналогно према његовом духовном стању. Исто онако као што лекар у болници има много болесника, па не може свима преписати исти лек и исти третман лечења, него свакоме према његовој болести. А да би знао шта стварно коме треба дати, мора најпре доћи до тачне и јасне дијагнозе болести за свакога од њих.

Да до ње дође, лекару највише помаже сам болесник, излажући му подробно историју и ток своје болести, и описујући тачно где га и како боли. Без ове болесникове помоћи, ни најбољи лекар, ни најсавременији апарати нису у стању да утврде право стање болесника и да доведу до успешног излечења.

Исто тако духовнику једино можемо ми помоћи да успостави тачну дијагнозу нашег духовног стања, на основу којега ће одредити шта је за нас спасоносно, тј. када и колико често можемо и треба да се причешћујемо. Да бисмо му то омогућили, ми према духовнику треба да испунимо три основна предуслова. То значи:

1. Имати пуно поверење у духовника,

2. Бити потпуно отворен и искрен пред духовником, и

3. Имати пуну и апсолутну послушност према духовнику.

Ови предуслови су међусобно узрочно повезани и условљени јер један из другог извиру. Ако један од њих недостаје или није потпун, нису могућа ни друга два, и тада духовник (ма како велики и чувен био) не може нам помоћи у делу спасења.

Стога, у великој су заблуди и ходе клизавим путем сви они који на основу једног разговора, или предавања "да се треба што чешће причешћивати", да је то исправно и "по светим Оцима" и тд., узимају слободу да сами себи одређују "рокове" причешћивања, да се "угледају" на друге и томе сл., па масовно иду на причешће "сваке недеље" (или чак: сваке литургије), независно од припреме за ту најсветију Тајну, на сметње које евентуално код њега постоје за свето Причешће. Такви сами ходе путем спасења, без вође и без духовника, те раније или касније, падају у разноврсне заблуде или прелести (како се то стручно назива), јер им свето Причешће не бива "на исцелење душе и тела", него "на суд и на осуду". Код тебе да не буде тако!

Мир ти и радост од Господа.
Из књиге
Практична веронаука

Шта је освећење и због чега су неопходни обреди освећења?

2012-03-05T10:57:00.000+01:00

Ако се одређена ствар не користи греховно, она се може осветити, а уколико се користи греховно онда је не треба освећивати.о.Валентин Мордашов.

* Шта је освећење?
* Какво треба да буде наше учешће у црквеним обредима?
* У чему је смисао освећења?

* Због чега су неопходни обреди освећења?

* Због чега је у наше време тако важно освећивати куће?

Црквени обред
Словенска реч "обред" сама по себи означава "одећу". Лепота, свечаност, и разноликост црквених обреда привлачи многе људе. Али Православна Црква се према речима светог Јована Кронштатског не бави празним погледима. Видљиво дејство има невидљиви, али потпуно реалан и делотворан садржај. Црква верује (и та вера је потврђена двехиљадегодишњим искуством), да сви извршени обреди имају одређено освећујући, то јест благотворно и укрепљујуће дејство на човека. То је деловање Божије благодати.Сви обреди се условно деле у три групе:
1. Богослужбени обреди - свештенодејства, која се врше у време црквених богослужења: јелејопомазање, велико водоосвећење, изношење Свете Плаштанице на Велики Петак и тако даље. Ти обреди представљају део богослужбеног живота Цркве.
2. Обреди симболички изражавају различите црквене религиозне идеје. То су например крсни знак, који више пута изображавамо у знак сећања на Крсна Страдања Господа нашег Исуса Христа и који поред тога представља реално ограђивање човека од утицаја на њега злих демонских сила и искушења.
3. Обреди, којима се освећују животне потребе хришћана: помињање упокојених, освећење станова, производа, ствари и разних добрих почетака: учења, поста, путовања, градње и томе слично.

                             Какво треба да буде наше учешће у црквеном обреду
Молитва је та која даје свето значење обредним формама. Само кроз молитву дејство постаје свештенодејство, а низ спољних процеса - обред. Не само свештеник, већ и свако од присутних треба да унесе своју лепту у извршење обреда - своју веру и своју молитву. Бог даје благодат, помоћ, и различите дарове искључиво по Својој милости. Али "као што извор не забрањује онима који желе да се са њега напајају да то и чине, тако и ризница благодати никоме од људи не забрањује да буде њен причасник" (преподобни Јефрем Сирин). Ми не можемо уз помоћ неких магијских дејстава "принудити" Бога да нам пошаље оно што нам је потребно, али Га с вером можемо молити. Свето Писмо овако говори о неопходности вере приликом молитве: "Али нека иште с вјером не сумњајући ништа; јер који сумња он је као морски вал, што га вјетар подижу и витла. Јер такови човјек нека не мисли да ће примити што од Бога "(Јак. 1, 6-7). Када се молимо Господу, треба да верујемо у то да је Господ свемогућ и да може да учини или нам дарује то за шта се молимо. Треба да верујемо у то да нас Он воли, да је милостив и благ, то јест да свима жели добро. С таквом вером и треба да се молимо, то јест да обраћамо наш ум и срце ка Богу. И тада, уколико при извршењу обреда не будемо само стајали поред свештеника, већ се и срдачно молили са вером, тада ћемо се удостојити да од Господа добијемо освећујући благодат.

                                                      У чему је смисао свећења
Освећењем православни хришћани називају обреде које Црква уводи у храмовни и лични човеков живот, како би преко њих на његов живот и сва његова дела и целу околину силазио Божији благослов. У основи разних црквених молебана лежи жеља за продуховљењем човекове делатности, како би се она вршила с Божијом помоћи и по Његовом благослову. Ми молимо Господа да тако усмери наша дела како би она била Њему угодна, и како би доносила корист ближњима, Цркви, Отаџбини и нама самима; да благослови наше међусобне односе са људима, како би у њима владали мир и љубав; итд И зато молимо да нам и наша кућа, ствари које нам припадају, поврће које је одгајено у нашем повртњаку, вода са извора, преко Божијег благослова који је сишао на њих, помажу у томе, да нас штите и укрепљују наше снаге. Освећење куће, стана, аутомобила или неке друге ствари је пре свега сведочанство нашег уздања у Бога, наше вере у то да се с нама не дешава ништа без Његове свете воље.Црква све оно што је неопходно за људски живот освећује молитвом и благословом. Црква освећује и сву природу, и све стихије: воду, ваздух, ватру и земљу.

                                        Због чега су неопходни обреди освећења
Живот, здравље и срећа људи у значајној мери зависе од стања природне и духовне средине која их окружује. За људе су погубне последице еколошких катаклизми, које су повезане са загађивањем и уништавањем околне природе, и које имају не само видљиве, спољашње, физичке узроке, већ и оне невидљиве, духовне. Међу духовним узроцима, који леже у основи свих природних појава, као и друштвених и државних, као што су револуције, ратови и разне врсте глобалних промена, света Црква издваја пре свега религиозност народног живота. Какав је степен религиозности, какав је морал и понашање људи, такво је и стање видљиве природе и ток историје. Људи греше, удаљавају се од Бога, кварећи свој морални поредак, и он се као последица тога квари и у свету. То се први пут десило после греховног пада наших прародитеља Адама и Еве, који су нарушили једину Божију заповест која им је била дата. Човек је сагрешио, и као резултат тога је била промена света који је Бог створио ради човека: у свет су ушли уништење, болести, невоље, трулежности, смрт. Господ је Адаму и Еви после греховног пада рекао: "А жени рече: теби ћу многе муке задати ... па онда рече Адаму: ... земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега века" (Пост. 3, 16-17).
Праведни Јован Кронштатски пише да обреди освећења "представљају крајњу потребу саме природе или природе стихија и потребу самих људи који живе у ваздушном пространству и имају непрестану потребу за водом", ватром и земљом. "Цела природа и све стихије се непрекидно оскверњују и уништавају људским гресима и мрачним и лукавим духовима, који живе у ваздуху и стварају у њему сваковрсна смртоносна струјања и болести. Због тога постоји неодложна потреба црквног освећења и оздрављења тих стихија ".

               Због чега је у наше време тако важно освећивати куће?
Према учењу светих Отаца Цркве, нечисти дух, ђаво, кнез таме и ада, дух злобе, непријатељ људског рода, влада у ваздуху до самог Другог Христовог Доласка. Словенска реч ваздух има неколико значења. То је и атмосфера земље на којој физички постојимо; то је и етар испуњен данас као никада радио таласима, ТВ сигналима; а то је на крају и оно што савремни пагани и јудеји називају астралом - област духовних виђења и контаката, у којој као нигде другде пребива и влада ђаво са легиони нечистих духова.
Телевизија, штампа и радио, који су антихришћански по духу, развраћују данас народ горе од сваког вина и вотке, а постали су главни извор духовне хране. Данас је практично у свакој кући у црвеном углу постављена "плава икона" ђавола - телевизор, пред којим становништво улудо проводи сате, буквално пребивајући у наркотичким сну, хипнотизовано и програмирано на самоуништење и смрт.
Преко етра и астрала наше куће, станове, аутомобиле су испунили небројени легиони злих духова: агресије, злобе, освете, бестидне страсти. Људи већ нису у стању да схвате, како се њихова породична и животна срећа руши уз помоћ добро разрађених технологија уништења традиционалног система вредности, етике, морала. Мало ко је данас способан да повеже непослушност деце, њихову пристрасност ка алкохолу и наркотицима, безбројне разводе младих и старих породичних парова са присуством правог непријатеља у њиховој кући - телевизора, радија, булеварских новина, које вешто подривајући отровом вулгарности и разврата морал друштва, породице , увлаче ка погибији преко култа задовољства све нове и нове душеИ зато је данас Божија благодат, која се даје преко обреда освећења, а делимично и преко освећења наших домова, посебно потребна нама, како би нам помогла да се заштитимо и свесно оградимо од вируса греховних саблазни и духовног раздора, који улази у наша пребивалишта.

Извор http://www.pravmir.ru/article_745.html
Са руског Радмила Максимовић

Какву моћ има освештање стана, куће?

2012-03-04T19:14:00.000+01:00

Знамо да свуда по свету има анђела чувара: над сваком земљом, над сваким градом, над сваким селом. Освештавајући стан или кућу, свештеник молитвама призива Светога Духа и изгони зле духове из тога обиталишта. Оно се освештава, посвећује се Богу, и долази под заштиту светог анђела тога града или села. Анђео чува те стамбене просторе под условом да се у њима води исправан, наравствен живот. Сећам се једног случаја. Служио сам у Жарка Јурјевечког рејона Ивановске области. Код нас је у кухињи радила једна жена, Раиса из Алата. Она нам је испричала како јој је муж био пијаница, викао је, галамио. Дошло је до таквих испада, да се са њим у истој кући више није могло живети. Раиса нам прича: "Позвала сам свештеника, па нам је освестао дом. Увече, ето мужа, иде с посла - видим га кроз прозор. Мислим се, хоће ли препознати да је кућа освештана. Гледам, а њега нема и нема. Прође тако и петнаест минута. Гледам, мислим се где ли је. Отворим врата, а он у трему лежи. И није пијан, него трезан! Питам га: 'Па шта ћес ту? Улази у куцу!' А он ми вели: 'Не могу, за мене овде нема места'. 'Ма, улази!' И он на све четири допуза у кућу. Довуче се до стола, скиде радио и стави га на под, укључи га и каже: 'Е, ово ми је утеха, ово је олакшање'. Запрепастила сам се кад сам видела какву моћ има освештање куће. "

Пре неки дан ми је једна девојка испричала следеће. Сама је била код куће - мајка и отац су отишли на одмор. Ноћу је нешто ружно сањала и пробудила се. Видела је како поред телевизора пролази неки бели лик ... Спопао је страх и трепет. Није могла да спава, сву ноћ се молила. Обратила ми се са молбом да јој освештам дом. Неколико дана након освештања вратили су се родитељи. Они нису били верни, мајка није била ни крштена. Само што је она закорачила у стан, заустави се на прагу, па вели: "Шта се десило? Ја не могу да препознам наш стан. Шта си са њим учинила?" Девојка јој је све објаснила. Мајка је затим на зиду видела крстиће, па је упозорила: "Не говори оцу, љутиће се".

Наравно да демонске силе које живе у човеку осећају да су кућа или стан освештани. Они тамо више не могу да бораве, пече их као огањ. Када кажу да у кући живи кућни дух, то значи да у неосвештаном дому живи злодух. Има и таквих неразумних људи који приликом селидбе у нови стан прво пуштају мачку (пошто се она, бајаги, дружи са духовима, па они зато неће нападати људе), а не иконе или свете књиге. Не освештава дом кропљењем светом водом, већ настоје да умилостиве духа. Нажалост, то се веома често може видети.

Недавно су ме замолили да освештам једно обданисте. Тамо има око 400 деце. Освештане су све просторије, а од једне никако нису могли да нађу кључ. И шта се испоставило? Да су баш у тој просторији одржавали списритистичке сеансе ... Тако је та соба и остала неосвештана.
Одговор духовника
Са руског А.

Aко у посту примамо госте, да ли храна за њих треба да буде посна?

2012-03-03T18:12:00.002+01:00

Реците ми молим вас, ако у време поста примамо госте, да ли храна за њих треба да буде посна? (гости се не придржавају поста)

Пожељно је послужити госте посном храном. Али у сваком случају ми сами примајући такве госте треба да одржимо пост.

Свештеник Михаил Немнонов

Узнемирује ме то што се причешћу сви из исте кашичице..

2012-03-02T15:14:00.000+01:00

Мене узнемирује питање о Причешћу. У цркву сада иду сви: верни и неверни, клошари и донедавни робијаши. Свет је толико постао инфициран да је туберкулоза стекла отпорност на најјаче лекове, па чак ни најмоћнији антибиотици на њу не делују, а да хепатитис, дизентерију итд ни не спомињемо. Ми, пак, на причешћивање носимо малу децу, идемо и сами, те сви примамо из једне кашичице коју свештеник све до краја чак ни не спушта у Чашу са Причешћем. Шта да се ради?

Атеистицка пропаганда је протеклих година тврдила да Св.причешће, иконе и друге црквене светиње преносе заразу. Уосталом, она је тврдила да ни Свемогућег Бога нема ...

Као прво, историја не познаје ни један једини случај да се неко од оних који су се причестили из једне Чаше разболео од хепатитиса, туберкулозе, итд.. Истовремено, познато је мноштво случајева када су насмрт болесни људи после причешћа добијали потпуно оздрављење. У књизи "Свети Јован Чудотворац", која описује живот и чуда светог Јована (Максимовића), спомиње се случај када је човек болестан од беснила пљунуо у Свето причешће, након чега је владика Јован узео Свете Дарове, употребио их и при томе му се ништа лоше није десило.

Као друго, Црква се према онима који желе да приступе Светој Часи не односи без разлике. Пред Причешће се верници обавезно исповедају и после исповести свештеник доноси одлуку може ли дотични човек припустити причешћу или не. У евхаристијској Чаши налази се Тело и Крв Христа, који је исцељивао губаве, бесомучне, узете. Страшно је и помислити да човек који себе назива хришћанином сумња у то да је Христос "исти јуце и данас" (Јев. 13, 8).

Одговор духовника

Са руског А.

Шта се уноси у организам пушењем цигарета?

2012-03-01T20:37:00.000+01:00

Пушење и човек

У савремено време човек који пуши је постао норма друштвене свести. Више нас не чуде младе маме које пуше, одрасли који испуштају дим, баке које шетају своје унуке са цигаретом у руци ... У правилима понашања ученика у школи говори се само о томе да ученик не треба да пуши у школи, а у педагошким наставним установама (у којима се обучавају будући учитељи) не сме да се пуши на прозору те установе - за то су одређена посебна места.
Тржиште цигарета заузима једно од најзначајнијих места у светској трговини. Милиони људи ради на томе, да би други удисали штетни дим, тровали се отровним супстанцама.
Осврт на историјат овог проблема.Цигарете су дошле у Русију из Америке. 2007. године човецанство је прославило свој тужни "јубилеј": 515 година од почетка пушења. Истина, човеково упознавање са цигаретама се десило много година пре наше ере. Али без обзира на то масовни почетак "пушацке ере" је повезан са Колумбовим именом.
Колумбо је са свог другог путовања (1493 - 1496) довезао семе за цигарете у Шпанију. Одатле су пренсене у суседне европске земље, а касније у периоду великих географских открића биле су пренесене морским и копненим путевима у различите делове Земље.
Тако брзо ширење употребе цигарета допринело је његово задивљујуће својсво - способност да изазива навику, с којом је веома тешко изаци на крај.
У давна времена људи нису могли да знају за наркотичка својства никотина, чак им је и сама реч "никотин" била непозната. Супротно томе цигаретама су се приписивала исцељитељска својства. Например сматрало се да његов дим одстрањује болести, зле духове, да делује умирујуће на човека, стимулишуци најважније животне процесе. Отровну биљку, која је донешена са америчког континента, почели су да сматрају леком.
Цигарете су у Русију донели енглески трговци 1585.године преко Архангелска у време цара Ивана Грозног.
Званична трговина цигаретама је у Русији дозвољена 1679. године. Активни заступник штетног "преноса" цигарета био је и Петар I. Цар је постао страстан пушач у Холандији, а када се вратио у Русију почео је да бодри и људе из своје околине да га користе и одобрио је слободан увоз цигарета из иностранства. Међутим његова култивација је текла споро: Руси су невољно прихватали то 'зеље' а побожни преци су спречавали његово ширење.
Познато је да се борба са пушењем водила скоро у свим земљама. У Италији су на пример цигарете биле проглашене као ђаволска забава. Римске папе су чак предлагале да се сви пушачи одвоје од цркве. А као наук потомству петорицу монаха које су ухватили да пуше зазидали су живе у манастирске зидине.
У Енглеској су се према указу из 1585.године пушачи изједначавани са крадљивцима, водили су их по улици са ужетом на врату.
У Русији су у време царевине Михаила Фјодоровича, пушачи били кажњавани са 60 удараца палицом по стопалима. А уколико би и други пут били ухваћени да пуше одсецали би им нос и уши. А после пожара који је опустошио Москву 1634. године, а чији је узрок било пушење, исто је било забрањено под претњом смртне казне.
Водила се озбиљна, чак жестока борба. Али истовремено су неки лекари преписивали пушење против кијавице И повишене температуре. Из историје знамо да је велика невоља тог времена била куга. Многи лекари су сматрали да је удисање дуванског дима својеврсна профилактичка мера против куге. До 20 века штетна својства цигарета још нису била изучена, тако да лекари нису могли да се супротставе ширењу пушења.

Шта и због чега се уноси у организам при пушењу?

Прво уста и носна дупља примају "отровни" удар. И та топлота брзо почиње свој штетан рад јер се заједно са топлим димом удише још и спољни ваздух чија је температура нижа од димне смесе. То се прво одражава на зубну глеђ. Тај топао дим има огроман негативан утицај на слузаве усне облоге И носну дупљу.
Дејство дима на дисајне путеве се одржава И на глас: он постаје грубљи, губи звучност и јасноћу. То се посебно примећује код девојака, код којих гласне жице јако слабе.
Пушење је у сто случајева од сто повезан са бронхитисом, који се посебно осећа ујутру.
У удахнутом диму се налази велика количина цијановодоничне киселине. Када доспе у крв, она паралише ћелије и смањује њихову способност да узму кисеоник. Долази до аноксемије.
Од отрова у цигаретама посебно страдају бубрези. Мале количине никотина доприносе повећању артеријског притиска, а велике дозе до уништења срчано-васкуларног система.
За тровање никотином није обавезно да неко пуши, довољно је да се налази у просторији у којој се пуши. Научници су доказали да када човек који не пуши проведе сат времена у затвореној просторији у којој се пуши то је исто као да је попушио цетири цигарете.
Пушење изазива туморе полних органа и поремећај њихове функције. Све то доводи до развоја импотенције код мускараца (полне слабости). Мало ко зна, да пушење може да буде узрок неплодности мускарца.
Лекари из САД су дошли до закључка да они људи који дневно попуше 20 и више цигара оболевају од рака плуца 20 пута чешће него они што не пуше.
Још једна страсна болест пушача је - оклузивна болест. У народу се та болест просто назива "пушачке ноге". Оклузивна болест је уништење венских судова ногу. Основну улогу у настанку ове болести има никотин. Суштина ове болести је у сужењу артеријског лумена, а последица тога је нарушавање исхране ткива ногу. Долази до гангрене, умртвљености.У многим земљама света борба са пушењем све више задобија масовни карактер.У Њујорку је донет закон по коме се пушење на јавним местима казњава $ 1000 или затвором годину дана.Не заостаје ни Јапан, где се периодично организују недеље непушења, у којима се не само деле пропагандне публикације, већ и најактивнији рад стручних лица, који желе оздрављење целог становништва. Милиони Јапанаца се током тих недеља заувек растају са лошом навиком пушења.
Према подацима ВОЗ:- Општа смртност пушаца је повећана за 30-80% у односу на непушаче;- Цигарете усмрћују 4 пута више људи него аутомобилске несреце;- Меморија пушача знатно слаби;- Срце пушача ради дневно 3-4 пута више;- Само једна попушена цигарета повећава крвни притисак за 10мм- Побачаји и мртворођене деца се 2-3 пута чешће срећу код жена пушача.Лекари пису о опасности пушења по телесно здравље. "Министарство здравља упозорава ...". Православни знају да прекршај мирис дувана прикрива мирис духовног пропадања. Руски духовници говоре о томе да употреба цигарета чини немогућим распознавање духовног стања других људи на најдубљем нивоу биолошком. Пушење је душевни разврат, страст која управља човеком.

Умерен и разуман пост- темељ и глава свих добродетељи

2012-03-01T10:33:00.000+01:00

Пост не може умирити телесне страсти онолико колико (навикнутост на) оскудно узимање хране. Неки једно време посте, а онда не одоле слаткој храни.
Јер пост и друге сурове подвиге многи започињу преко својих могућности, а потом, узслед неумерености и несталности (подвига) клону, и стану да траже фину храну и предах да би окрепили тело. Овако поступати значи сазидати и одмах затим порушити, пошто се тако тело, кроз оскудицу која прати пост, на неки начин приморава на уживање и тражење утехе; а уживања распаљују страсти. Ако неко себи установи одређену меру– колико скромне хране дневно да узима, велику ће корист имати. Исто тако, што се количине хране тиче, довољно је да се установи колико је потребно за одржавање снаге: такав може савршити свако духовно дело.
Ако неко пости преко тога, после ће (тело) тражити одмор. Умерен подвиг је највреднији. Јер су и велики Оци с мером узимали храну и у свему имали меру, у подвизима, у телесним захтевима и келијним потрепшинама, и сваку су ствар у своје време с мером употербљавали по одређеном умереном правилу. Зато свети Оци не препоручују да се почиње са постом који превазилази снаге и води у клонулост.
Узми себи за правило да једеш свакодневно и држи се тога што чвршће. Ако неко претерано пости, како ће се после уздржати од преједања и засићености ? Никако !
Тако неумерени почетак потиче или од сујете или од неразумности; уздржавање, као једна од добродетељи, усмерена је на обуздавање тела; глад и жеђ су човеку дати за очишћење тела, чување од скверних помисли и блудне похоте. Свакодневно скромно узимање хране представља пут к савршенству и нико ко једе свакога дана у одређени час неће се унизити нити претпети духовну повреду.
Умерени и разумни пост– темељ је и глава свих добродетељи. Као против лава или љутог змаја, тако се ваља борити против ђавола у телесној немоћи и духовној невољи. Ако неко жели да има ум тврд за скверне помисли, нека постом очисти тело. Без поста се ни свештеничка служба не може вршити. Као дисање што је неопходно, тако и пост. Пост, кад уђе у душу, убија грех који лежи у њеној дубини.

Свети ПАЈСИЈЕ Величковски
део из текста "о посту" из књиге - ПОЉСКИ КРИНОВИ -

По чему се време поста разликује од обичног времена?

2012-03-01T10:03:00.000+01:00

По чему се време поста разликује од обичног времена? Ја се и тако трудим да водим строг духовни живот ... како и шта се мења у току поста? Ксенија

Помаже Бог Ксенија!

Пост је посебно време спознавања сопствене немоћи и савлађивања сопственог «ја». Због чега Црква издваја посебне посне периоде? Ради тога да би човек могао да се учврсти у постигнутом у то посебно време: пост нас мобилише, постајемо свесни нечега, стајемо на пут борбе са овим или оним склоностима - ту свест и борбу из поста уносимо у свакодневни живот. Следећи пост доноси опет нешто своје. Зато Свети Оци и кажу да су постови - лествица која нас води ка Небу. Ако имате осећај да вам је пост лак, посаветујте се са духовником или свештеником код кога се исповедате: он може да вам помогне да схватите да то није тако, као и да сазнате узрок те раслабљене лакоће. Дешава се да су нам правила поста лака због природних склоности - постоје например људи који не воле месо или забаве. Али свако од нас има нешто што може да постане предмет посебне пажње у току поста - несавршенство није споља, оно је унутар нас и пост нам помаже да га увидимо.

С поштовањем, свештеник Алексеј Колосов

Да ли је неопходан тродневни пост пред причешће?

2012-02-29T11:57:00.000+01:00

Да ли је неопходан тродневни пост пред причешће, ако се човек причешћује сваке недеље?

„Правило тродневног поста пред причешће ни у каквим канонима и правилима Цркве једноставно не постоји. Постоји традиција, која се формирала при Синодалној епохи, када су се људи јако ретко причешћивали. Тада су постојали разни рокови поста: три дана, три недеље, например. Данас, за човека, који живи квалитетним црквеним животом, нарочито ако он пости постове које је Црква установила, (а њих, као што знате, у нашем календару, довољно много), нема потребе налагати оном који жели често да се причешћује, некакве додатне постове.“ Затим је додао, да то питање верник треба да реши са својим духовником.

Са духовником такође је неопходно размотрити и питање о исповеди пред причешће, приметио је он, и са своје стране дао важна појашњења. Према његовим речима, у данашње време у РПЦ „постоје различите парадигме: постоји општа исповест, мада то, наравно није норма, исповест мора бити лична“. Ипак, у савременим условима, питање о међусобним односима исповеди и евхаристије – „није сасвим једноставано.“

Многи схватају исповест као својеврсну „карту за причешће“, подсетио је митрополит Иларион на израз познатог богослова о. Александра Шмемана. Као резултат тога, недељом ујутро може се у храму видети чудан натпис: “Они, који се не причешћују, стоје за време Литургије у центалном делу храма, а они, који желе да се причесте, целу службу треба да простоје у бочном делу, где се врши исповед и у најбољем случају само у тренутку изношења Путира, ослобађају се таквог стајања у реду.“
Надаље, митрополит је приметио, да је причешће тесно везано са исповедањем управо у РПЦ, и да у другим Помесним Црквама таквих традиција нема. „Например, у грчким црквама, људи се, као по правилу, причешћију без исповеди, а исповед се претворила у ретку појаву“.

Али исповест није важна само ради тога да би се човеку допустило причешће“, наставио је архијереј. „Исповест је важна ради тога, да би човек спознао своје грехе, извео некакве анализе пред лицем Бога и пред лицем свештеника. Исповед, сама по себи показује на њега одређено преображавајуће дејство. Али исповед не сједињује човека са Христом, како се то дешава при Евхаристији – „Тајном над Тајнама.“
Уједно, он је подвукао да су све Црквене Тајне међусобно повезане, и не могу се „вештачки супротстављати“.

У својству карактеристичног примера био је наведен распрострањен однос ка Тајни јелеосвећења: „Например, неки људи мисле, да је потребно једном годишње помазати се јелејем, чак иако нисте болесни, зато што се у Тајни јелеосвећења опрашатају заборављени греси. А неки чак и сматрају да Тајна јелеосвећња „испуњава“ Тајну исповести! А то не постоји! Ако се човек исповедио од свег срца...онда, чини ми се , њему се опраштају сви греси, и свештеник у разрешној молитви управо о томе и говори. У томе се састоји исцељујућа и спасоносна Тајна исповеди. Али исповед, сама по себи, не може заменити Евхарстију, зато што Евхаристија као Тајна над Тајнама и средиште црквеног живота хришћанина, не замењује друге Тајне“, закључио је председавајући ОСЦВ.

Такође је постављено питање, колико је душеполезно одређивати забрану причешћа, епитимијом. „То је могуће у случају, ако је свештеник уверен, да ће таква казна уродити плодом, и као коначан резултат, приближити човека Богу, а не да га удаљи.“ А данас се често дешава, да човек, услед такве забране, налази испред могућности да оде од Цркве.“, рекао је митрополит Иларион.

Може ли младић од 15 година да не пости због испита?

2012-02-29T11:48:00.000+01:00

Да ли може да се разреши пост младићу од 15 година, јер се спрема за испите, и то захтева велику активност? Денис.
Помаже Бог Денисе
Пост је време покајања и појачане молитве ради борбе са грехом и пројавом првородног греха у облику страсти у људској природи, уздржање у храни је само једно од средстава нашег приближавања Богу, враћања блудног сина Оцу. Црква у Једној од својих песама пева: "Од младости моје многе ме муче страсти". Човек од 15 година Треба да буде спреман да се бори са страстима, ја зато и треба да се придржава поста.
А како држати пост у вашим околностима, треба да установи духовник. Степен поста зависи од многих услова. Није увек обавезно придржавати се сухоједења, Али се треба молити више и чешће него обично, најважније је ограничавати себе у забавама (не гледати телевизор, не учествовати у бучним забавама, ограничавати се у задовољствима), не осуђивати ближњега и причешћивати се.
Помози Господе!
Светеник Димитрије Лин

Зашто у Православљу има толико ограничења у задовољствима?

2012-02-28T10:43:00.000+01:00

Због чега у Православљу има толико ограничења у задовољствима, храни, полним односима? Њима се чини се не причињава никаква штета другима, и не нарушава се заповест о љубави према ближњему. Због чега је потребно обавезно «убијати своје тело», своје жеље? Због чега таква неслобода?

Наше тело се не убија ограничењима у храни и другим задовољствима, већ њихвом прекомерном количином. А поред тога ако чак и ми сами не причињавамо штету другима и не нарушавамо заповест о љубави према ближњему, -треба волети Бога. Одатле и проистичу нека ограничења у задовољствима, пошто се љубав ако постоји пројављује у нашим поступцима и делима. Например лако је рећи: "Ја не волим себе", али притом наша дела сведоче да волимо себе управо онако како треба да волимо Бога. И може се са том истом лакоћом рећи: "Ја волим Бога", али нема ништа лакше од речи, јер се љубав познаје по делима. И ако у крајњој мери желимо да волимо Бога ограничимо се у томе што нас удаљава од Њега. Нема тог циља ни у мирском ни у духовном животу ради кога не жртвујемо нешто друго. Они који не желе ништа да жртвују и остају без ичега - не задобијају ништа стабилно, и притом губе и оно што су имали.

Свештеник Михаил Немнонов

преузето са http://www.pravmir.ru/article_3228.html

Са руског Р.М.

Није речено: Бог је пост, речено је Бoг је љубав

2012-02-27T15:52:00.000+01:00

Оци ваши, велики и убеђени хришћани, трудили су се колико на спасењу
своме, толико и на спасењу својих ближњих. Једнога дана ходио је улицом
блажени Серапион, па виде једну развратну жену, која га позиваше к себи на
грешно дело. Серапион не отказа него уђе у дом те жене. Кад га она позиваше
на грех, рече јој он да почека да он сврши молитву, пошто је било баш време за молитву. Молио се Богу дуго и дуго, читао и клањао са уздасима и сузама. Тада се отвори разум овој блудној жени и она разумеде, да Серапион није ни дошао к њој због греха него због спасења душе њене. Покаја се горко за сав свој грешни живот, па плачући паде пред човека Божјег и потражи савет шта да ради ?
Серапион је поучи, утврди у вери и посла у женски манастир на покајање.
Кад су питали једног духовника, ко може примити од Бога дар љубави, он
одговори: Онај ко види свога брата у греху па од свег срца завапије к Богу за њ, да га Бог спасе. Управо тако чинио је и онај блажени Серапион, тако и блажени Виталије, који је многе блуднице привео к покајању, а тако опет и многи свети људи и свете жене. Ваистину браћо, ништа нам не помаже пост ако немамо љубави. Јер није речено: Бог је пост, а речено је: Бог је љубав.

Свети владика Николај Велимировић
- Духовне поуке -

Размислимо о томе шта ми чинимо за Бога.

2012-02-26T21:35:00.000+01:00

Блажени отац Тихон је говорио: Господе Исусе Христе... вреди сто, а Слава теби, Боже - хиљаду драхми. Имао је у виду да прослављање Бога има већу вредност. Ако је ово прво нужност коју човек осећа и хтео - не хтео мора да тражи, онда је ово друго подвиг, јер човек пати и благодари Богу."
Овај светогорски подвижник, који је непрестано прослављао Бога, рекао је и следеће: "Сви смо ми грешници. Размислимо о томе шта је Бог учинио за нас, а шта ми чинимо за Бога. Након таквих размишљања срце ће омекшати чак и да је од гранита. Ево како се може одбацити логика.
Бог је могао да ме створи као мазгу и да ме преда у равнодушне руке које би ми на леђа натовариле сто педесет килограма дрва и ударале ме. На крају бих упао у јаму и пси би растргли моју утробу. Пролазници би затварали нос, јер би мој задах допирао до пута. Зар не би требало да заблагодарим Богу што се то није догодило ? А ја му нисам заблагодарио.
Бог је могао да ме створи као змију или као шкорпиона. Међутим, Његова љубав створила ме је као човека. Бог је због мене Самога Себе принео на жртву. Само једна кап божанствене крви опрала је све грехове света..."

Архимандрит Јоаникије Коцонис
текст из књиге "Старечник" (изреке светогорских стараца)

О тзв. "лобирању" у Цкви

2012-02-24T20:07:00.001+01:00

У медијима се уобичајило да се пише о „лобијима“ унутар Цркве, о „лобију млађих Владика“ наспрам кога, наводно, стоји „босански лоби“. Како Ви гледате на то?

Медијска распредања о разним „лобијима” у јерархији Српске Православне Цркве су по правилу изливи спонтаних или, чешће, наручених размишљања појединих новинара, у првом реду оних који нису стварни, активни верници, те стога и не осећају нити разумеју структуру Цркве и начин на који функционише њен богочовечански организам. У њиховом поимању Црква је нешто слично организацији, институцији, партији, држави... У стварности пак Црква није налик ничему од тога него је пре антипод свему набројаном.
Најновија лоби-теорија, лансирана тек пре три дана управо у Блицовом ауторском тексту, јесте теорија о наводном лобију (или фракцији? или интересној групи?) „млађих владика”. Од свих постојећих, нажалост, ова теорија је најгрђа и најглупља. Извршимо најкраћу логичку анализу ове немогуће синтагме!
Шта значи појам млад или млађи? Младост, зрело доба и старост нису, сами по себи, ни врлина или заслуга ни порок или мана. Сваки човек је најпре млад, затим средовечан и најзад стар. Ваља нам се притом присетити народног израза „млад и зелен”, израза који се у Горском вијенцу примењује и на владику. Када је митрополит никејски Висарион на Флорентинском сабору издао Православље и прихватио унију, свети Марко Ефески, бранитељ и „Атлант” Православља, старији од њега, без цифрања му је скресао: „Ти си деран, па си и поступио као дерле!” Треба, дакле, бити опрезан када се младост истиче као предност. Наравно, она јесте предност када се младалачки животни елан и радна способност оплоде смирењем и тражењем мудрости у саветовању са многима, поготову са старијима и паметнијима од себе.
„Млађе владике”... Има ли ту икаквога смисла? Данашње „најмлађе” владике, хиротонисане пре мање од годину дана, углавном су педесетогодишњаци. Међу „старијим” владикама има и оних који су већ са тридесет година постали епископи, а реално су млађи од данашњих „најмлађих владика”. Може, дакле, неко бити млад владика, а нимало млад човек, а може бити и млад човек, а стар владика. Појам „млађе владике” не значи практично ништа.
Најзад, откуд некоме идеја да приближна хронолошка подударност епископске хиротоније неких лица јемчи и њихову исту или сличну идејну, односно „идеолошку” оријентацију? У самој ствари, и међу старијима и међу млађима свако мисли својом главом и одлучује по својој савести, па се дешава да се мишљења и одлуке неких младих поклапају са мишљењима и одлукама неких старих, а нису сагласне са ставовима ових или оних „вршњака”. Једном речју, „генерацијски лоби” је најбесмисленији израз који смо чули. Врхунац представља теза из Блица да „млађе владике” очекују од Патријарха, једног од најстаријих по годинама у Сабору, да „обнови Цркву”. Питам: да ли ми обнављамо Цркву или она обнавља нас? Даље, ако се „старци” проглашавају за конзервативне, ригидне, инертне и слично, онда у такве спада и Патријарх. Како да „обнавља Цркву” неко такав? Кад би наручилац текста био искрен, признао би да он уствари ставља знак једнакости између Патријарха и „старијих владика”. Ту је ипак, и против своје воље, погодио у мету: знак једнакости треба да постоји, и стварно постоји, између Патријарха и свих епископа, старих, средовечних и млађих. Свако је личност за себе, али сви смо једно тело, Тело Христово или Црква, и један дух у Духу Светом. Разни су дарови и службе, али је један те исти Дух Божји који их раздељује, на корист и изградњу свете Цркве. У споредним стварима влада слобода, у суштинским јединство, а у свему треба да влада љубав Христова.

Епископ бачки
И р и н е ј

Извор

Пријатељство (љубав) према свету непријатељство је према Богу

2012-02-23T21:01:00.001+01:00

Пријатељство (љубав) према свету непријатељство је према Богу. Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак. 4;4).
Бог је насладе сачувао за вечност, јер су и Он и твоја душа бесмртни. Не може бити никаквог поређења између световних наслада и чистих наслада Божијих.
...Насладе овог света задобијају се уз напоре и трошкове и, након тренутног задовољства, следе разнолике последице, због чега их погрешно називамо насладама. Насладе Божије, међутим, немају такве последице, јер су духовна задовољства овде доле на земљи први плодови вечних низова задовољстава и наслада у Царству Божијем. Напротив, онај ко се оскрнавио световним насладама, принуђен је да подноси вечну осуду, заједно са првоначалним подстрекачем оскрнављења, ђаволом.
Чедо моје, време нашег живота дато нам је као новчани износ, тако да свако може да тргује ради свог спасења и, зависно од трговине којом смо се бавили, бићемо богати или сиромашни. Ако "новац" времена искористимо у трговини духовног обогаћења, онда ћемо уистину постати вешти трговци и зачућемо блажени глас: Слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега (Мт. 25;23).
На крају живота, од свакога од нас захтеваће се прецизан обрачун где смо и како потрошили новац времена и тешко нама ако смо га расипали на биоскопе, забаве, разврат, бескорисне снове и телесне насладе. Каквом ће се одбраном тада огласити наш свезани језик, како ћемо подићи очи и погледати нашег Христа кад нам буде набрајао безбројна доброчинства која је Његова безгранична љубав обилно изливала на нас ?
Сада, кад још имамо времена, кад новац времена још увек није сасвим потрошен и док још увек њиме располажемо, разборито размислимо о разбојничком свету који жели да нас покраде. Одгурнимо га као распаднутог мртвог пса и пожуримо да тим новцем купимо скупоцена дела која ће, када буду искушана у ватри, постати веома блистава и дарови достојни нашег светог Бога, прикладна да послуже као украси у светом небеском Јерусалиму.
Нећемо куповати сламу, односно дела мрачна и достојна пакла, јер ћемо с њима сићи доле у вечну ватру проклетства, где ће мноштво људи који су злоупотребили Божије дарове пожњети оно што су посејали.

Старац Јефрем Филотејски и Аризонски

- "Очинске поуке" -

Критичари Цркве сматрају да Црква треба да се бави духовним, а не државним питањима?

2012-02-22T21:42:00.001+01:00

Вл.Порфирије

Неки од оних који критикују Цркву сматрају да Црква треба да се бави духовним стварима, а не треба да се бави државним питањима?
- Они који говоре да Црква треба да се бави само оностраним, метафизичким питањима најчешће су круте и геометријски мислеће индивидуе. То су једнодимензионални тоталитаристи и апсолутисти, који парадоксално поступају супротно самом принципу за које су се определили, а то је плурализам и слободе мишљења и веровања. Они би да буду власници истине и живота! Питање је где почиње духовност, а где почиње политика? Живот се не може вештачки поделити на световни и сакрални. Један је и јединствен човек и када иде у цркву и кад је активан у друштву. Као да су верници неки марсовци који говоре неким другим језиком неке друге планете.

Извор

Како оставити пушење

2012-02-22T20:00:00.000+01:00

Програм "МАЛИХ КОРАКА" разрадио је научно-истраживачки центар профилактичке медицине.ПРОГРАМ "МАЛИХ КОРАКА"
- Купујте само по једну паклицу цигарета
- Када узмете једну цигарету, кутију одмах сакријте
- Користите само цигарете са филтером
- Држите цигарете на таквим местима тако да сваки пут кад пожелите да пушите уложите напор да их нађете
- Ако вас нуде цигаретом, одбијте
- Ако немате више цигарета не тражите их од других људи
- Сваки пут кад попушите цигарету очистите пепељару; чисту пепељару држите негде даље;
- Пре него што почнете да пушите урадите 3 мирна удаха и издаха;
- Запаливши цигарету после првог дима угасите је, а ако желите још да пушите мораћете поново да је запалите
- После сваког увученог дима упаљену цигарету стављајте на крај пепељаре;
- Прву цигарету пушите тек после доручка;
- Одмах после јела устаните од стола и почните са својим послом, јер тада уопште нема потребе за пушењем;
- Не пушите у кревету, за столом за ручавање, у време читања или гледања тв емисија, нити за писаћим столом;
- Трудите се да не пушите код куће, током радног дана, када некога чекате, када у вашем присуству пуше, или на празничним вечерама;
- Дисциплинујте себе да почнете да пушите 5 минута после одлуке да пушите;
- Трудите се да пушите без увлачења;
- Израчунајте колико сте уштедели од када сте почели мање да пушите и коначно потпуно престали.
Савет Преподобног Силуана Атонског
1905.године отац Силуан је провео неколико месеци у Русији, често посећујући манастире. На једном од тих путовања, заузео је у возу место наспрам једног трговца, који је пријатељски отворио своју кутију са цигаретама и понудио му. Отац Силуан је захвалио и одбио. Трговац га је упитао: "Оче да ли сте одбили јер то сматрате грехом? Али пушење помаже човеку у делатном животу; добро је прекинути напоран рад и одморити неколико минута. Пријатно је водити разговор уз цигарету ... ". Трговац је покушао да убеди оца Силуана да узме цигарету. Тада је отац Силуан рекао: "Господине, пре него што запалите цигарету, помолите се, изговорите једно" Оче наш ". Трговац је приметио: "Не иде да се молим пре него што ћу да пушим". Преподобни Силуан је рекао: "Дакле свако дело коме не претходи чиста молитва, боље је не радити".
Пре него сто почнете да пијете или пушите, сетите се савета преподобног Силуана.

Зашто свешенику љубимо руку?

2012-02-22T11:09:00.001+01:00

Када нас епископ или свештеник благослови руком, онда он тако спаја прсте да они представљају слова ИC XC, то јест Исус Христос. То значи да нас преко свештеника благослови Сам Господ наш Исус Христос. И зато благослов свештенослужитеља треба да примамо са страхопоштовањем.
Када у Цркви свештеници осењују народ Крстом или Јевандјељем, иконом или Чашом, онда се сви крсте и праве појасни поклон, а када осењују свећама, благосиљају руком или каде, изговарају речи општег благослова "Мир свима" и друге, онда треба направити појасни поклон.
Да би се добио лични благослов од свештеника или епископа, треба крстолико склопити руке: десни длан преко левог окренути нагоре, изговарајући речи: "Оче (или Владико) благословите". Добивши благослов, целивамо руку која нас благосиља, - целивамо је као невидљиву руку Самог Христа Спаситеља. Како каже свети Јован Златоуст, "не благосиља човек, већ Бог његовом руком и језиком". То је јасно И из све[теникових речи: "Бог нека благослови!" Призивај Божији благослов не само у важним стварима и опасним подухватима, већ иу свим обичним животним радњама: на храну како би је јео на здравље; на свој частан рад и уопште за сваки твој добар почетак, како би он био успешан; на пут како би био срећан; на своју децу како би она расла у вери и благочестивости; на своју имовину како би се она умножила на добро твоје и твојих ближњих.
Без Божијег благослова ниједно дело не може имати успеха. И зато су се наши благочестиви преци трудили да сваки посао почињу после молитве и примивши свештенички благослов.
превод са руског др Радмила Максимовић

Алкохол узрок превремене смрти

2012-02-22T10:35:00.000+01:00

Алкохол је узрок више од половине превремене смрти у Русији

Према подацима новог истраживања у формату «случај-контрола» чији резултати су данас објављени у међународном научном часопису «Лансет», више од половине свих смртних случајева међу радноспособним Русима проузроковане су употребом алкохола.

Истраживачи су анкетирали чланове породица 30.000 умрлих мушкараца и 20 хиљада умрлих жена у три руска града (Томск, Барнаул, Бијск). Истраживаче је интересовало коју врсту алкохола је током живота употребљавао умрли човек. Уз помоћ званичних извора они су такође разјашњавали узрок смрти. Резултат истраживања је показао да је 59% смртних случајева жена и 33% смртних случајева мушкараца узраста од 15 до 54 године узрокован употребом алкохола, при чему је већина тих случајева настала као резултат тровања алкохолом, несрећног случаја, насиља или болести, која припада једној од 08:00 групи болести тесно повезаних са употребом алкохола, например туберколоза, упала плућа, панкреатитис или болести јетре.

Руководилац истраживања у Русији био је професор Давид Зариџе, (Руски онколошки научни центар, Москва). Статистичка анализа се одвија под руководством господина Ричарда Пето, професора Оксфордског универзитета (Велика Британија), одељење за клиничка истраживања.

Према речима професора Зариџе, «здравље Руса је подвргнуто разорном дејству алкохола и дувана. Многи Руси умиру са 20, 39, 40 година од болести, несрећног случаја, насиља или самоубиства, проузрокованих употребом алкохола ».

Према речима професора Пето, «уколико ниво смртности у Русији остане непромењен, око 5% жена и 25% мушкараца ће умрети не доживевши 55 година због узрока који су директно или индиректно повезани са алкохолом. При спровођењу анализа бавили смо се искључиво питањем смртности а не питањима позитивног или негативног утицаја алкохола на одређене људе, породице или друштво ».

На смртност као резултат болести у Русији утиче и распрострањеност пушења: број случајева рака плућа међу мушкарцима (на чији развој утиче пушење, а не алкохол) у Русији је отприлике два пута већи него у Западној Европи или Северној Америци. Међу људима који су прешли 55 година, пушење, потпуно вероватно изазива више смртних случајева него алкохол, међутим како показује истраживање, у млађем узрасту алкохол у Русији је распрострањенији узрок смрти, него пушење.

Државна статистика потврђује да је данас општи ризик смртности међу радноспособним становништвом у Русији четири пута већи у поређењу са Западном Европом (пет пута већи међу руским мушкарцима у поређењу са мушкарцима из Западне Европе, а три пута већи међу руским женама у поређењу са женама из Западне Европе). Алкохол, и у мањем степену пушење вероватно представљају узрок тако велике разлике у степену превремене смртности у Русији и Западној Европи међу радноспособним особама.

Истовремено како у Западној Европи степен смртности опада током последњих неколико деценија највише као резултат прекида пушења, степен смртности у Русији међу особама између 15 и 54 године значајно варира. Он се много смањио 1985. године као резултат антиалкохолне кампање Горбачова када је употреба алкохола опала на четвртину, а потом двоструко порасла од 1988-1994. године, када је степен смртности достигао максимум, после чега се час знатно повећавао, час знатно опадао, остајући међутим довољно висок.

Према речима професора Пето, «када је продаја алкохола у Русији смањена на отприлике четрвтине, број смртних случајева међу радноспособним лицима брзо је смањен на отприлике четвртину. То потврђује да промена навика међу особама које су подвргнуте високом ризику смрти од алкохола, омогућава им да се брзо и практично у потпуности ослободе од тог ризика ».

Професор Зариџе додаје: «Таквих значајних варијација у степену смртности међу одраслим становништвом, које видимо у Русији, нема ни у једној савременој индустријској земљи света. Наше истраживање потврђује да су те варијације условљене углавном употребом алкохола и да је алкохол узрок више од половине смртних случајева Руса узраста 20, 30 и 40 година. Да у Русији није распрострањено толико пушење и велика употреба алкохола, степен смртности би био исто толико низак као у земљама Западне Европе и Северне Америке ».

У спроведеном истраживању коришћена је референтна група, која се састојала од мушкараца који су понекад конзумирали алкохол, али који нису пили више од 100мл чистог етанола недељено (например мање од литре вина или мање од 250мл вотке). У поређењу са њима мушкарци који просечно пију три и више полулитарских флашица вотке недељно (или њихов еквивалент у виду других напитака), имали су два пута већу шансу да умру од ове или оне болести, четири пута већу шансу да погину у саобраћајној несрећи, 06:00 пута већу шансу да умру као последица неког другог несрећног случаја, осам пута већу шансу да изврше самоубиство и скоро десет пута већу шансу да буду убијени. Што се тиче жена, њихова шанса за смртни случај је била још већа. Неки мушкарци, који су конзумирали већу количину вотке, пили су такође и течности које садрже алкохол, а које нису предвиђене за оралну употребу. Међутим висок ризик смртности у тој групи пре је повезан са употребом алкохола, а не са особинама неких отровних састојака у њему.

Оригинилан чланак: Alcohol and cause-specific mortality in Russia: a retrospective case-control study of 48,557 adult deaths. Published in «The Lancet» 27 June 2009. Vol 373. P. 2201–2214.

Превод Р.М.

Какав значај имају свеће и кандила?

2012-02-21T19:38:00.000+01:00

Какав значај имају свеће и кандила у животу православних хришћана. Када и коме треба да се пале?

ОДГОВОР:

Бог је светлост. Он живи у светлости неприступачној. Христос је "Сунце правде". Он је и "тиха светлост", и "незалазна светлост".

О тој Божанској светлости говорећи, Псалмопевац и цар Давид вели да она беше "светлост ногама мојим, и светиљка стазама мојим" (Пс. 118,105). Та иста светлост у Новом Завету "обасјава свакога човека који долази на свет" (Јн. 1, 9). Отуда еванђелске девојке држе увек у рукама упаљене своје светиљке (Мт. 25,1 -13), а сам Господ заповеда својим Апостолима "Тако да се светли светлост ваша пред људима..." (Мт. 7.5,16), и итд.

Из реченога је јасно само по себи да светлост у храму и при молитви (храмовној или домаћој), јесте пре свега символ самог Божанства. Отуда, и у Старом и у Новом Завету, од самог почетка, на свим богослужењима употребљавала се светлост, не толико из практичних колико из символичких разлога.

И данас у православним храмовима, по прописима Цркве, не може се обавити ни једно богослужење, ни једна света тајна, чин или треба, без "живога пламена". И у Старом, као и у Новом Завету, светиљке на богослужењима су биле свеће од чистога воска, или кандила са маслиновим уљем. Данас практичну потребу за светлошћу у пуној мери задовољава електрично осветлење, али ону символичку страну оно не може да изрази. Отуда и поред скупоцених и раскошних електричних "полијелеја", на богослужењима су и данас обавезне свеће и кандила са живим пламеном.

Но питање се свакако односи на употребу свећа и кандила у приватном животу самих хришћана.

Поред наведене символике, светлост коју даје свећа или упаљено кандило означава и светлост новозаветног, еванђелског учења, која нам осветљава животне путеве и стазе у овоме животу. Са светлошћу, упаљена свећа одаје и топлоту, те тиме означава топлоту наше молитве и наше љубави за онога за кога свећу палимо.

Уз то, паљење свећа и кандила јесте и материјална жртва (кошта то) која удружена са искреном и топлом молитвом има велики значај пред Богом.

Но, коме и када треба да се пале свеће и кандила? Немогуће је набројати све случајеве када то православни хришћанин чини, као што беше и у вези крснога знака. Па ипак, свеће се углавном пале у храмовима, када лично присуствујемо црквеним богослужењима, особито за време свете Литургије. Могу се свеће у цркви палити и ван богослужења, ако за то осетимо нарочиту потребу. Палимо их и у својим домовима за време Крсне славе, или заједничке домаће молитве. Ретко, када се сами у дому молимо. Кандило пак у црквама пали обично црквењак, а ми у својим домовима, испред славске иконе, углавном уочи недеље и празника. Ретко и свакодневно.

Паљење свећа (и кандила) обично прати молитва Богу за здравље, спасење и напредак у духовном животу било нас самих или наших живих сродника и пријатеља, било молитва за упокојење душа наших драгих покојника. Ако се има могућности и средстава, онда се за сваку особу упали по једна (омања) свећа, ако се то не може, онда се уз једну свећу могу поменути многа имена било живих, било упокојених.

Свеће (и кандила) се пале и у спомен појединих Светитеља и Угодника Божјих, којима ми уз свећу упућујемо наше молитве, просећи њихово молитвено заступништво пред Творцем нашим и Богом, или пак њихову помоћ и заштиту у искушењима и невољама којима смо изложени.

Но паљење свећа у храмовима не треба вршити нападно и у појединим моментима када се обављају најсветије радње (за време читања Еванђеља, Великог Входа, Канона Евхаристије, Причешћа). Нека нас наша ревност доведе у храм пре почетка богослужења, па мирно и спокојно обавимо своје духовне потребе паљења свећа и личне молитве, а за време богослужења будимо пажљиви и не ометајмо друге у молитви нашим кретањем по храму и гурањем напред да бисмо свеће упалили.

Али нека нико не помисли да је паљење свећа (и то у великим количинама) нека обавеза или принуда, те ако нисмо у стању да купимо свеће и упалимо их онда избегавамо и у цркву да идемо. То је већ замка нечастивога, да нас преко нашег сиромаштва и немаштине удаљи од богослужења. Ако немамо новац за свећу, принесимо Богу наше чисто срце као најмиомирнију воштаницу, и наше топле молитве, које ће Богу бити угодне и без свећа. Свеће нису суштина, оне су само символ онога што се у нама догађа. Али ако наше унутрашње стање не изразимо путем символа, оно се тиме не умањује.

Из књиге

Практична веронаука

Cтрадања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити

2012-02-21T16:16:00.000+01:00

Сви заједно имајте првенствено бригу да, почевши, не слабите, да не падате духом трудећи се и да не говорите: "Већ дуго времена пребивамо у подвизима". Напротив, умножавате ревност своју, као да сваки дан почињете. Цео живот људски је веома кратак у поређењу са будућим веком, и све наше је ништа пред вечним животом. У овом свету се свака ствар продаје по цени, и сви размењују ствари исте вредности, док се обећање вечног живота купује за неку незнатност. Јер, написано је: Дана нaших година је - седамдесет година, а при већој снази - осамдесет година. И већина њих је у труду и муци (Пс.89,10). И тако, за осамдесет, или чак и сто година проведених у подвигу ми нећемо царовати једино сто година, већ у векове векова. Уз то, наше наслеђе неће бити на земљи, већ на небу, иако смо се подвизавали на земљи. И још: оставивши трулежно тело, добићемо нетрулежно. Немојмо падати у униније, и немојмо мислити да смо дуго проборавили (у подвигу), или да смо учинили нешто велико: страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим.8,18).

Свети Антоније Велики

Мени се чини да је боље да човек сам поднесе свој бол

2012-02-21T10:12:00.000+01:00

Старац ми је рекао:
- Пре неког времена дошао је један човек и питао ме да ли су мученици трпели болове док су били подвргавани толиким мучењима. Рекао је да им је Бог подарио трпљење, те су тако поднели толика мучења.
А ја му кажем:
"Човек не подноси муке као човек; свакако да је под толиким мукама требало одмах да се онесвести. Но, мученици су свој ум и своје срце предавали Богу".
- Господе Исусе Христе, помилуј ме.
- Не треба да се молиш да ти одузме муку. Он добро познаје муку и допушта је онолико колико је потребно за исцељење твоје душе.
Послао ти је правило, уместо других правила. Према томе, немој тражити да га узме назад.
Бог познаје твоје болове. Не требају ти ни таблете ни кафа. Остави се њих. Наравно, човек има права да у свом животу каже Богу:
"Боже мој, одузми ми бол".
Но, мени се чини да је боље да човек сам поднесе свој бол.

Старац ПОРФИРИЈЕ Кавсокаливит
текст из књиге "Подвижник љубави - прозорљиви чудотворац"

Узроци самоубиства

2012-02-21T09:50:00.001+01:00

Самоубиство - последица болести или слободан избор?

Материјал телевизијске емисије "Православна енциклопедија"
Руководилац - Свештеник Алексеј Умински: - Добар дан, ова емисија "Православне енциклопедије" иде директно у етар и тема којој је данашња емисија посвећена је тешка: Самоубиство. Мислимо да није у реду да се она заобиђе без обзира на то колико тешка она била. Превише наших људи чине овај тешки, смртни грех. Да ли је могуће сачувати човека од тог страшног корака? Како и чиме му се може помоћи? И ако је то могуће, ко то може да уради?
Гост нашег студија је Василије Глебович Каледа, психијатар, заменик Главног лекара Науцног центра психичког здравља Руске академије медицинских наука. Добар дан Василије Глебовичу, веома се радујемо да можемо да вас поздравимо у нашем студију.
В.Г.Каледа: - Добар дан!

Свестеник Алексеј Умински:-Ви сте син познатог свештеника и научника, протојереја Глеба Каледа, ваш деда је такође свештеник, отац Владимир Амбарчумов, који је стрељан 1937 године на Бутовском полигону и убројан медју Свете. Све ово говорим зато што нам је важно да чујемо ваше мишљење не само као лекара-психијатра, већ и као човека, који је одрастао у породици верујућих, и који живи по традицији Православне Цркве.
Тема: Узроци самоубиства
- Наш отац је просто умро неочекивано, и све се одједном "сручило", Мене је почела да мучи астма ... И ја сам желео да узмем таблете.
Учење сам веома запустио, и то нисам могао да признам родитељима пошто су они навикли да ме виде само као одличног ученика. А тада ми је нешто измакло контроли, и ситуација је почела да се погоршава, и ја сам из ње видео само један излаз. Списак узорка самоубистава може да буде веома, веома дуг. Распала се породица, нема се новаца за живот, ближњи је изговорио увредљиве речи, нема се наде за сутрашњицу,-и већ изгледа као да се ништа не може учинити. На списку Светске организацију за заштиту здравља наведено је 800 узрока који доводе до самоубиства.
Јуриј Полисук, професор, доктор медицинских наука: - То су довољно честе ситуације, које се посебно јављају код омладине, који у периоду сазревања личности болесно преживљавају повреду сопственог достојанства, заједљиво преживљавају осећање стида, упозорења због неких неправедних окривљавања, осмеха, увреда.
Друга ситуација је следећа: радим са старим људима и често се сусрећем са проблемом усамљености ... Умро је најдражи, најблискији човек, и нестаје животног смисла и циља.
Коментари ван кадра: - Ти млади људи су имали среће. Родитељи су стигли на време, позвали су хитну, затим их је очекивала реанимација и дуга психолоска рехабилитација. Обоје су се уздржали на крају или тачније речено, вратили се су се прекорачивши праг провалије. Али многе је немогуће спасти. Према подацима Светеске организације за заштиту здравља, Русија заузима друго место по броју самоубистава на 100 хиљада становника, а прво по броју самоубистава међу омладином. Сваке године 60 хиљада наших сународника осуђује саме себе на казнене мере, које и испуњавају. Зашто људи доносе тако страшну одлуку?

Свештеник Алексеј Умински: -Васиље Глебовичу желим да вас питам како ви коментаришете ту страшну статистику и тај резиме који смо тренутно видели?

ВГКаледа: - Статистика је заиста веома страшна јер показује да Русија сваке године губи значајан већи број својих грађана него за све године рата у Авганистану. Тај број плаши, али се може рећи и још више застрасујуће цифре: сваке године у свету око милион људи губи живот то јест сваке две секунде један човек у свету оконча живот самоубиством, и сваке две секунде десеторо људи чине покушај самоубиства. Што се тиче Русије, према критеријумима Светске асоцијације за заштиту здравља, ситуација са друштвеним здрављем у Русији је на ивици националне безбедности, јер при учесталости самоубистава више од 20 на 100 хиљада становника, - а у Русији је тај број отприлике два пута већи, - угрожено је психичко здравље нације.

Свештеник Алексеј Умински: - Василије Глебовичу, у чему је по вашем мишљењу узрок тако огромног броја самоубистава?

ВГКаледа: - Има много узрока, о цему је данас вец говорено. Отприлике у 20% слуцајева људи окончавају зивот самоубиством, уколико страдају од озбиљних психицких болести. Али то је свега 20%. У осталим слуцајевима људи окончавају зивот самоубиством, као сто се показало у резимеу, у стању депресије за коју постоје многи узроци. Али иза свих тих узрока, којих има око 800, како је рецено, стоје неки озбиљнији, дубљи проблеми. А главни узрок је у томе сто су Руси за КСКС векова изгубили свест да је зивот свети Бозији дар, и цовек нема право да га одбија, цовек нема право да врати тај дар Творцу. Та свест је изгубљена, и када због ових или оних околности, којих је у последњих неколико десетина година било веома много, цовек долази до стања оцајања, и код њега нестају неке моралне препреке за изврсење тог последњег акта, акта одузимања живота.

Свештеник Алексеј Умински: - Чули смо да Русија заузима једно од водећих места по броју самоубистава. Које земље немају толико проблема са самоубиствима, и са чиме је то повезано?
ВГКаледа: - Неоспорно, узрока овако великог броја самоубистава има много, али треба приметити да у земљама у којима се становништво придржава традиционалног погледа на свет, например у таквим традиционално хришћанским земљама као што су Италија, Шпанија, Грчка, број самоубистава није велики. Интересантна је такође и следећа чињеница: у Јерменији и Грузији, бившим совјетским републикама, у којима је увек постојало довољно велико поштовање религиозних вредности, број самоубистава је такође веома мали. Например, Јерменија је земља која је презивела најтезе искушење 1990-е године где су људи истински гладовали и смрзавали се од зиме, број самоубистава је само 2,5 на 100 хиљада, док је у Русији - 40.

Свештеник Алексеј Умински: - Наша земља је такође преживљавала велике катаклизме у току тог столећа, и практично није било десетогодишњице када Русија није преживљавала глад, рат или разарања ...

ВГКаледа: - И поред свега, статистика нам говори о томе да је после завршетка велике октобарске социјалистицке револуције и грађанског рата почео непрекидни раст броја самоубистава. О томе је још 1923 годин говорио наш велики руски адвокат Анатолиј Кони. Затим, велики број самоубистава је био 1937 године, после завршетка рата 1947 године и после тога је почео непрекидни раст броја самоубистава међу руским грађанима.

Свештеник Алексеј Умински: - Неко зове телефоном. Добар дан, слушамо Вас. ТВ гледатељка: - Добар дан. Ја сам већ у шестој деценији и неколико пута сам покушала самоубиство, али ме је Бог одвратио од тога. Блиски људи су после тих мојих чинова гинули, а мене је Бог одвраћао од тога.
Свестеник Алексеј Умински: - Веома сам срећан што је у вашем животу дошло до сусрета са Богом и Господ Вам је помогао да избегнете тај страшни корак. Ми сада говоримо о томе како људи сами бирају свој пут самоубиства, али постоје и људи који култивишу смрт. Мени је тешко да замислим да постоје такви људи, али и поред свега они ипак постоје.
Тема: Сајтови самоубица
У једној срећној породици ништа рекло би се није наговештавало трагедију. Родитељи су били срећни због своје ћерке: добија златну медаљу, пише песме, сјајно стреља. Свој последњи хитац је усмерила право себи у срце. Мајка је целе године после трагедије покушала да пронађе узрок самоубиства своје ћерке. Питала је пријатеље, другарице, сазнавала мишљења људи због чега се то дешава. И нашла је сајт о самоубиствима који је њена ћерка посећивала. Мајка је окривила организаторе сајта за ћеркину смрт. Сајт пропагира самоубиство, признавајући право човека да себи одузме живот, и чак објашњава како се то дешава, јер управо страшни детаљи трагедија повећавају посећеност сајта и његов рејтинг. Организатори сличних интернет-страница не размишљају о етичкој страни проблема, шпекулишући са људском тугом која је повезана са смрћу. Али показало се да је немогуће затворити тај као и њему сличне сајтове. Тако су нам одговорили у државној Думи, и у Генералном тужиластву, и у МВД Русије. Ни код нас ни у свету не постоје закони о Интернету. И нико ни не помишља да се позабави провером тих сајтова. *** Свестеник Алексеј Умински: - У време док смо гледали резиме телефон је зазвонио. Слушамо Вас у етру сте.
ТВ гледатељка: - Добро јутро! Желим нешто да кажем о великом насушном проблему. Ја сам пензионерка, стан плаћам 1500 рубаља, а пензија ми је 2100, умирем од глади и желим да окончам живот самоубиством! Свестеник Алексеј Умински: - Василије Глебовичу, ово је очигледно питање за вас, а и ја ћу после покушати да га прокоментаришем.
ВГКаледа: - Шта рећи ... Не чините то, не чините тај последњи корак, и обратите се специјалистима који могу да Вам помогну у датој ситиацији, који могу да Вас подрже, и да Вам указу душевну помоћ, као и помоћ у лековима.
Свестеник Алексеј Умински: - Желим да Вам се обратим као свештеник. Молим вас да оставите свој телефон код наших уредника. Чућемо се телефоном, и ја ћу се потрудити да вам помогнем речју и делом, и својом молитвом. Надам се да ћу се с вама срести после ове емисије у мом храму, јер могу да учиним то за Вас. Тај проблем није само ваш, већ је то проблем милиона наших суграђана. Имамо још један позив у студију. Слусамо вас, добро јутро.
ТВ гледатељка: - Добро јутро. Гледам вашу емисију и желим да поставим следеће питање. Зашто свештеници у Цркви не држе опело за самоубице?
Свештеник Алексеј Умински: - Заиста, то питање је веома важно за многе. Ја сам већ данас на почетку програма поменуо да је самоубиство страшан и тежак грех. И Црква да би одвратила људе од тог страшног корака иде на такво упозорење, које треба да заустави човека у последњем тренутку: ако учиниш тако тежак грех, онда се за тебе чак нико не може молити у Цркви. И поред свега, број самоубистава у нашој земљи је данас толико велики, да Црква чини неизмерно снисхођење према људима, који су починили тај најтежи корак и по благослову архијереја дозвољава да се одржи опело за оне који су били крштени и који су окончали живот у стању помрачења ума. Желим да поставим следеће питање Василију Глебовичу: да ли је самоубиство по вашем мишљењу, као психијатра, болест, психички нездраво стање, или свестан избор здравог човека?
ВГКаледа: - То је у сваком случају пројава човекове психичке болести. По критеријумима Светске асоцијације за заштиту здравља, човеково психичко здравље је то стање у коме човек може да нађе излаз из сваке најкомпликованије ситуације, и да се адаптира. Постоји много примера у историји 20 века када су људи западали у екстремне ситуације и налазили излаз, не учинивши тај самоуништавајући поступак. Постоје подаци америцких научника, који су засновани на подробној анализи стања болесних људи, који су размишљали о самоубиству и учинили га како кажу зато што је 90% њих страдало због овог или оног душевног растројства. Али како сам већ рекао свега 20% самоубица су људи који имају озбиљне психичке болести. У другим случајевима људи су дошли до стања очајања због различитих узрока о којима смо данас говорили. Али у сваком случају, човек чини самоубиство у стању сужене свести, и зато не треба сматрати да је то избор здравог човека. То је избор човека чија психа није у потпуности здрава, и зато је њему потребна помоћ специјалиста.

Свештеник Алексеј Умински: - И наравно помоћ Цркве. Реците нам молим вас, чуо сам да су однедавно у вашим душевним установама почели са обучавањем свештеника основама психијатрије. Тога још није било када сам ја примао свестенички чин. Да ли је то заиста тако?

ВГКаледа: - Да, заиста је тако-постоји такав предмет на курсу у Московској Духовној академији, и Свето-Тихонов хуманитарном универзитету, и Сретењској Духовној семинарији. То је неопходан предмет, јер је свештеник такав човек коме се људи често обраћају, и који имају ове или оне душевне болести, и који се налазе у стању посебне кризе. Зато свештеник треба јасно да оцени та стања и да издвоји те случајеве када човека треба послати специјалистима. И свештеник истовремено треба да зна како он као пастир треба да се понаша са људима који су душевно болесни.

Свестеник Алексеј Умински: - Да ли је некога могуће спречити од самоубиства и како?

ВГКаледа: - Да, човека је могуће спречити да не изврши самоубиство, јер је у већини случајева узрок који човека подстиче на самоубиство - привремен. Зато је задатак рођака да том човеку укажу душевну подршку и да му помогну да се обрати специјалистима, да нађу те специјалисте, а у крајњим случајевима може се поставити и питање недобровољне хоспитализације јер у сагласности са законом Руске Федерације, постојање непрекидних мисли о самоубиству код човека је повод за недобровољну хоспитализацију.

Свестеник Алексеј Умински: - Хвала вам Василије Глебовицу за ваш одговор. И ја мислим да је то веома, веома вазжно да се у тренуку тешке душевне кризе, у тренутку очајања, у тренутку губитка вредносних категорија поред тог човека који има намеру да учини тај страчни корак, налази неко ближњи ко би могао да га саслуша.

Тема: Служба психолошке помоћи
Специјалне служба одговара на позив: - Ало, добар дан! .. А ви учите? .. У школи? Који разред? .. Пети? Та невелика просторија у центру Москве се формално назива "Одељење посебне медицинско-психолошке помоћи путем телефона" или једноставније - поверљиви телефон. Тај број зову људи којима је много лоше, који у тренутку очајања немају с ким да поразаговарају, они који су се одлучили на последњи корак. Слушалицу подижу психолози. Они су често први којима непознати човек у очајању каже: "Спремам се да окончам живот".
Владимир Трофимов, руководилац одељења посебне медицинско-психолоске помоћи путем телефона: - Задатак наших сарадника се састоји у томе да укажу човеку - и то не као цртеж, већ емоционално, са саосећањем, или како ми кажемо са симпатијом, - сву апсурдност његовог преживљавања и да му укажу на друге могуће варијанте решења тог истог проблема. Поверљиви телефон не зову људи који чине самоубиство, нити они који желе да окончају са животом, већ људи који желе да буду одговорени од самоубиства.
Многи од људи који зову по савету сарадника поверљивог телефона се обраћају у кризни центар 20-е болнице, где пролазе специјално лечење под лекарским надзором. Ту су некако упутили и Владимира. Али није просло ни неколико месеци, и он се поново одлучио на тај страшан корак.
Владимир: - Пошто сам био препуштен сам себи, сви моји проблеми су остали такви какви су и били. И тада сам почео да упадам у нову кому, јер нисам могао да нађем моралне снаге у себи.
Коментари ван кадра: - И ко зна шта се све ту десило, али после другог покушаја самоубиства, он је сам дошао у кризни центар и замолио за помоћ. Сада је Владимир програмер и ни не помишља да тај кошмар који се десио пре 8 година и могао данас да се понови.
Владимир: - Наравно, било је тешко, али уз лекарску подршку и уз подршку пријатеља успео сам да дођем к себи. Данас тако нешто не би могло да ми се деси.

Новинар: - Вама је сада 25 година, а замислите да сретнете 17-огодишњег младог човека који подсећа на вас тада, шта бисте му рекли?

Владимир: - Наравно, саветовао бих му да се не затвара у себе да моли за помоћ од околине, која реално може да помогне, као и од сопствених родитеља. Још бих му рекао да из сваке ситуације постоји излаз. Не треба бити малодушан и веровати у себе.

Свестеник Алексеј Умински: - Имамо још један позив у етар. Добар дан.

ТВ гледатељка: - Добро јутро! Хтела сам кратко да вам испричам следеће. Мени је већ 40 година, и била сам у таквој ситуацији да сам у најтећим годинама - било је то 1989 године - остала сама са двоје деце, и покушала да извршим самоубиство. После тога сам се обратила лекарима и лечила код најбољих лекара, али ми нико није могао помоћи сем једног лекара. Она је била верујућа, и објаснила ми да се човек после покушаја самоубиства, када прелази у други живот, мучи у њему исто тако као у последњим тренуцима живота. И када ми је она све то детаљно објаснила, ја сам схватила да не желим да се у том животу мучим као у последњим тренуцима овоземаљског живота. Примила сам Крштење, постала сам верник, и после тога нисам ни помисљала да урадим тако нешто. Чини ми се да лекари треба да обрате на то пажњу.

Свестеник Алексеј Умински: - Велико вам хвала за вас позив, јер је био у право време пошто управо изводимо закључке. Питање је следеће: Сматрате ли да је неверје један од главних узрока самоубиства?

Позвало нас је око три хиљаде ТВ гледалаца. 90% њих је на њега одговорило позитивно, а свега 10% - негативно ... Василије Глебовицу прокоментаришите молим вас резултате анкете.

ВГКаледа: - Они се заиста слажу са нашим клиничким испитивањем. То ми управо видимо и у пракси: главни узрок самоубиства је тај што човек нема животне вредности, и не зна на шта да се ослони у тешком тренутку. И зато је задатак нашег друштва, - а проблем самоубиства је друштвени проблем, - да код људи развија озбиљне духовно-моралне оријентире.

Свештеник Алексеј Умински: - Велико вам хвала.
Наравно, веома је важно знати да постоје службе које могу да помогну човеку, који се одлучују на самоубиство, да постоје психолози који могу да га саслушају и дају корисни савет. Али најважнија поверљива служба је наша Црква, која слуша и прима сваког човека у најтежим околностима његовог живота. И веома је важно да људи који се налазе у стању очајања и немања жеље за животом, знају да за њих постоји излаз. и да је тај излаз - вера у Бога. Бог је поред тебе без обзира где се налазио.

Желим Вам свако добро и нека вас Господ чува!

О дару прозорљивости о.Јакова

2012-02-21T09:46:00.001+01:00

Старац Јаков Цаликис

Они који су први пут посећивали манастир, том приликом доживљавали су својеврстан шок. Наиме, иако се никада раније нису срели са старцем Јаковом, он их је ословљавао по имену или им је спомињао тешкоће на које су наилазили долазећи у манастир. И поред тога, био је веома опрезан у погледу свог великог дара прозорљивости. Иако су му биле познате личне тајне људи који су разговарали с њим, он то никад није откривао. Дар прозорљивости чувао је дубоко у себи. Као што је неколико дана након упокојења старца Јакова рекао још један велики и блажени старац, отац Порфирије, "он је поседовао велики дар прозорљивости, али га је брижљиво скривао да би избегао људску славу. Он је један од највећих светитеља нашег века."

Та "брижљивост" оца Јакова у погледу скривања дара прозорљивости била је утемељена у његовом расуђивању. Године 1979. у посету су му дошли неки универзитетски професори, који му се претходно нису најавили. Они су имали многобројне међусобне проблеме и дошли су код старца да би пронашли решење. Кад су сели ради уобичајеног послужења, старац је почео да им говори о разним стварима, дајући им у међувремену посебне савете који су се односили на њихове међусобне проблеме. Професори су се нашли у неприлиcи. Отац Јаков је поступио на овај начин стога што нико од њих није желео да о њиховим заједничким проблемима говори пред осталима.

Кад год би осетио да ће то бити корисно, на сличан начин поступао је и са онима који би дошли да се исповеде. Кад се радило о почетнику и особи која није духовно узнапредовала, која је била стидљива, неодлучна или необразована, он би клекнуо поред ње и тактично говорио о њеним искушењима, гресима, падовима и помислима, да би затим с љубављу и благом строгошћу понудио и одговарајуће духовне лекове.

Било је много оних, међу њима и монаха, који су говорили:

"Што се мене тиче, ја током исповести ништа нисам рекао. Старац је све рекао, а ја сам све време слушао оборене главе."

Иако старац није био високо образован нити је познавао психологију и педагогију, врло лако се прилагођавао особи с којом је разговарао или која се исповедала.

Душе Христове

Царство Небеско је права наша отаџбина и домовина

2012-02-20T10:33:00.000+01:00

Да се трудимо да веру своју извршујемо у светим и честитим делима, и да се тиме приближимо Богу и будемо достојни наших предака, који су то знали и то чинили и за овога света, и зато ушли у Царство Небеско које је права наша Oтаџбина и Домовина. И да знамо шта је прави смисао нашег живота, да овде својом светом вером православном и животом по тој вери, заслужимо онај свет непролазни, блаженство у оном свету са блаженим небеским силама, и блаженим оцима и матерама нашим у близини Божијој, у заједници Цркве Божије, која је у слави. То говорим увек и себи и вама, браћо и сестре, јер нам ваља отићи са овога света, стати пред Судију праведнога.

Приговарају нам неверници да ми православни свештеници верне не само опомињемо, него да их плашимо, плашимо смрћу. То не стоји. Ми и себи, браћо и сестре, и свима онима који имају уши да чују износимо истину. Отићи ћемо са овога света. То знају и неверници, али они не знају и неће да знају да је душа бесмртна и да она одлази пред лице Божије да прими или блаженство вечно или муку вечну. А ми то треба да знамо, да будемо они који знају шта раде. То вам стављам на душу и срце.

Патријарх Српски Господин Павле

Молитва породиље

2012-02-20T10:26:00.000+01:00

Молитва коју читају породиље

Свемогући Господе Исусе Христе Боже наш, изворе живота и бесмртности, Ти који си ме у браку учинио примаоцем Твог благослова и дара, О Господе јер ти си рекао: рађајте се и множите се и напуните земљу.

Благослови плод утробе моје дарованог ми од Тебе; чувај га и оживи га Духом Твојим Светим и учини да расте у здраво и неокаљано тело са добро формираним удовима. Освети његово тело, ум, срце и виталне органе и подари овом детету које треба да се роди словесну душу; утврди га у страху од Тебе.

Верни анђеле, чувару душе и тела, сачувај га, заштити, чувај, оснажи и заклони дете у мојој утроби све до часа његовог рођења, не презри га у утроби његове мајке; јер Твоје руке створише га, Ти који му дајеш живот и дах.

Господе Исусе Христе у Твоје свемогуће и очинске руке поверавам моје дете. Положи на њега руку милосрђа Твога и Духом Твојим Светим просвети и обнови га на живот вечни да и он постане причасник Твога небесног Царства. Амин.

Свемилостиви Христе Боже наш, погледај на мене и заштити слушкињу Твоју од страха и злог духа који тражи да уништи дело руку Твојих. Када дође мој час и време избави ме Твојим Милосрђем. Свемилостивим очима погледај и избави слушкињу твоју од бола. Разведри моју слабост у време мојих порођајних мука и подај ми храброст и снагу за порађање и убрзај га Твојом свемогућом помоћи, јер је то Твоје славно дело, сила Свемогући Твоје, дело Твоје милости и милостивог срца. Амин.

Многомилостива моја Владичице, надо моја Богородице, радости оних у тузи. Помози ми јер сам немоћна, заступи и моли Сина Христа Бога да просвети моју трудноћу, да Он олакша терет моје тежине Његове недостојне слушкиње и подари Његов благослов детету које ћу родити. Сем Тебе другу помоћ немам, спаси, немам друге помоћи, спаси О Богородице, чувај и заштити дете и мене. Да Твојим заступништвом и помоћи узносимо славу и благодарење за све, једном Богу у Тројици, Створитељу свега сада и увек и у векове векова. Амин.

Утицај алкохола на човека

2012-02-19T20:09:00.001+01:00

Утицај алкохола на човека
Алкохол је један од најопаснијих неприатеља човековог здравља. Злоупотреба алкохола представља узрок многих тешких болести, изазива превремено старење сам скраћује живот. Средња вредност обољевања мушкараца који злоупотребљавају алкохол је десет пута већа од вредности обољевања одраслог мушког становништва. Број смртних случаја која употребљавају алкохол је 2-4 пута већа од аналогног показатеља у целости. Животни век 15-17 година алкохоличара је краћи од људи који не пију.Затупљивање, срчано-васкуларна, желудачна, нервна обољења, старост као и морална деградација су неизбежна судбина пијаница.
Алкохолизам уништава човека изнутра.Почећемо од главних центара људског организма - мозга самог нервног система. Виша нервна делатност се састоји од разнх међусобних односа надражаја сама инхибиција. Значај ихнибитора за велике ћелије мозга је од велике важности, Јер они имају заштитну ограничавајућу улогу.
Алкохол блокира процес инхибиције. Цовек без "инхибитора" постаје неприродно узнемирен, непријатан, брбљив. Добија лажан осећај лакоће кретања самог размишљања. У таквом стању он може да направи непромишљене поступке, и да избрбља нешто што не треба.
Приликом опијања нарушавају себи функције различитих делова мозга, Који управљају одређеним процесима. Тако например, чак и мала доза алкохола изазива нарушавање оштрине вида, слуха, способност за разликовање боја, оријентацију у простору.Када Алкохол доспе у крв, пре свега делује на срчано-васкуларни систем.

Мале дозе доводе до појачаног рада срца, док веће дозе притискају зидове крвних судова Који напајају срце, да тако слаби њихово снабдевање.Статистички подаци су показали да су срчано-васкуларног болести система 22 пута заступљениј код људи који конзумирају алкохол него код људи Који не пију. Код оних који стално конзумирају алкохол срце се увћава, ја само да и то не сасмо код мршавих људих већ и код оних мршавијих.На дигестивни тракт алкохол има раздражујуће дејство. Његова висока концентрација изазива снижење желудачне секреције, упале желудачне опне, да неминовно води ка разним обољењима. Најчешће се Јавља хронични гастритис, колитис коме се придружују, хемороиди, чир на желуцу.Обољење дигестивног тракта код људи који конзумирају алкохол је 18 пута чесће него код оних који не пију. Као последица систематског конзумирања алкохола развија се хронични гастритис и цироза јетре.
Алкохол делује негативно и на бубреге - У малим количинама он изазива појачано излучивање урина, а увећим може да доведе до тешких бубрежних обољења.
Алкохол има погубно дејство на дисајни систем. Упала плућа се често јавља код алкохолоичара, и по правилу тешко пролази уз компликације. Познато је да алкохол уништава само плућно ткиво, изазивајући емфизему, гнојне бронхитисе, пнеумосклерозу саме друге болести органа за дисање.
Код људи који конзунирају алкохол често се јављају и полне болести, најраспрострањенија је импотенција, као последица тога љубоморне заблуде. Код многих алкохоличара долази до измене спољашњег лика, која се испољава у женском типу расподеле масноћа смањења длакавости лица (као код евнуха).
Жене чешће пију на журкама, период између њих је чешће краћи него код мушкараца, дуже трају. Лечење жена алкохоличара је теже него лечење мушкараца.
Алкохол мења човеков спољашњи изглед, било да је то мушкарац или жена, примећује се превремено старење, боре, губитак косе, зуба, несигуран ход и дрхтање руку, "сиви" нос, плаво-љубичасти образи прошарани мрежом проширених капилара, као и неуредност у одевању.

Са руског Р.М.

Колико се дуго може чувати св. Водица?

2012-02-19T13:21:00.000+01:00

Колико се дуго може чувати св. Водица, нарочито она која се освећује на Крстовдан, Богојављење и Васкрс? Након једне године, када стигне нова Водица, шта да се ради са старом (за Крсну Славу знам да нема остатка, пошто се она утроши на прављење славског колача)?

ОДГОВОР:

Када човек о нечему говори или пише никада није сигуран да ли је довољно рекао, а увек може бити сигуран да није све рекао о ономе о чему говори. Отуда се о неким питањима и стварима пише и говори стотинама и хиљадама година, и увек се има нешто ново додати или казати. Такав је случај и са нашим одговором у вези св. Водице, што сведочи и Ваше горње питање, које је постављено са жељом да се већ раније дати одговор допуни и употпуни, што ево радо чиним.

Ми у Цркви (Епископи и свештеници) када говоримо о предметима наше свете вере, често нисмо у стању да замислимо и претпоставимо колико наш народ мало зна о својој вери, па у много чему претпостављамо извесну количину тог знања и верског образовања код наших верника, те нам се стога деси да наши разговори о вери или беседе буду неразумљиве и тешко схватљиве за наше слушаоце, управо због тога што многи немају основна неопходна предзнања. Отуда је заиста добро да верници имају могућности и услова да слободно постављају питања о ономе што им није јасно или не разумеју у својој вери или о ономе што се у цркви ради. (Ту могућност је пружала наша рубрика у "Православљу"- "Практична веронаука", која, Богу хвала, сада излази као целовита књига). Но, ред је да пређемо на Ваше питање.

Света Водица, нарочито она Богојављенска (коју народ углавном и узима и носи својим домовима), може се чувати неограничено време. Ма колико дуго је чували, она не губи своју освећујућу благодат нити постаје подложна кварењу. Има у народу породица које Богојављенску Водицу чувају по тридесет и више година, с тим што сваке године, од нове Водице, када је донесу од цркве, помало додају у флашу у којој држе стару водицу.

Но, главно питање је: "након једне године, када стигне нова Водица, шта да се ради са старом"? Одговор на то директно питање у црквеним књигама не пише, нити има било какво писано наређење у вези тога. Али зато постоји народно предање и обичај који је Црква прећутно усвојила, те је исти стекао предањску вредност, као и многе друге ствари које се путем предања у Цркви чувају (а о чему је било говора у првом одговору на прво питање из Практичне веронауке).

Дакле, по том народном обичају, а сада и црквеном предању, уколико се сва количина Богојављенске Водице не утроши побожно у току године, онда се тај остатак, када стигне нова Водица, саспе у бунар, у реку или у цвеће. У сваком случају тамо где се неће изложити гажењу и обесвећењу.

Што се пак тиче Водице која се по домовима свети за Васкрс (никада: на Васкрс), она се у току поста може, и треба, узимати свако јутро по мало пре сваког јела, и тако утрошити. Она се управо и освећује са тим циљем, да би свети велики празник Васкрсења Христовог дочекали у освећеним домовима, али и са освећеним душама својим (као храмовима Духа Светога), чему побожно коришћење свете Водице итекако доприноси.

Уз ово допунско објашњење, треба ипак прочитати поново и ранији одговор о светој Водици, где је на крају оног одговора јасно речено шта све православни хришћанин треба да чини и практикује у овоме своме животу, а ради постизања свога спасења и задобијања вечнога живота у Царству Небескоме.

Мир ти и радост од Господа.

Из књиге

Практична веронаука

О Љубави

2012-02-19T13:01:00.000+01:00

Од младости сам волео овако да размишљам: Господ се вазнео на небо и очекује нас тамо. Али, да бисмо били са Господом, треба да смо Му слични, или да смо као деца - смирени и кротки и да Му служимо. Тада ће се испунити речи Господње: Где сам ја онде ће и слуга мој бити, и бићемо са Њим у Царству Небеском. Међутим, сада је моја душа мрачна и клонула и не могу да уздигнем чисту молитву ка Богу, немајући суза у себи којима бих оплакивао своја зла дела. Усахла је душа моја и изнемогла од рђавог живота...

О, ко би ми запевао ону песму, коју сам од младости толико волео, о томе како се Господ вазнео на небо и како нас много воли и жељно очекује. Ту бих песму са сузама слушао, јер је жалосна душа моја на земљи.

Шта се догодило са мном? Како сам изгубио радост и да ли ћу је опет задобити?

Плачите са мном све звери и птице, шуме и пустиње. Плачите са мном сва створења Божија и утешите мој бол и тугу.

Ево на шта мисли душа моја: Колика је била туга Мајке Божије када је остала на земљи после вазнесења Господњег, када ја који тако мало волим Господа, ипак тако силно душом чезнем за Њим?

Она нигде није забележила тугу своје душе и ми уопште мало шта знамо из њеног живота на земљи, али знамо да савршенство њене љубави према Сину и Богу не можемо разумети.

Срце Мајке Божије, њене мисли, цела њена душа, били су обузети Господом. Међутим, њој је било дато још нешто: она је волела људе и пламено се молила за њих, за нове хришћане, да их Господ укрепи. Она се молила за цео свет, да се сви спасу. У тој молитви она је налазила радост и утеху овде на земљи.

Ми не можемо постићи савршенство љубави Мајке Божије, али знамо следеће:

Уколико је већа љубав, утолико је веће страдање
душе.
Уколико је потпунија љубав, утолико је потпуније
познање.
Уколико је ватренија љубав, утолико је пламенија
молитва.
Уколико је савршенија љубав, утолико је светији
живот.

Нико од нас не може достићи пуноту љубави Мајке Божије. Нама је потребно Адамово покајање. Па ипак, уз помоћ Духа Светог који нас учи у Цркви, и ми делимично разумемо ту љубав.

Из књиге

"Поуке старца Силуана"

Командирова прича

2012-02-18T20:29:00.001+01:00

Запретили су ми да ћу бити најстрожије кажњен ако не оставим пиће. И тако бедник, узалуд сам покушавао да се уздржим, да се лечим, нисам никако могао да се ослободим те страсти. Једног дана док сам седео у соби и размишљао о свему томе, дође неки калуђер који је купио прилог за цркву. Свако је давао колико је могао. Када је стигао до мене калуђер ме упита:-Што си тако тужан? Поразговарао сам мало са њим и испричао му своју несрећу. Монах се сажали на мој тежак положај, па ми рече:-Иста ствар се догодила мом рођеном брату и ево како се он избавио од те беде. Његов духовник му је дао Еванђеље и наредио му да сваки пут кад буде осећао потребу да пије прочита по једну главу, а ако се жеља понови, нека прочита и следећу. Мој брат је почео тако да ради и после кратког времена страст за пићем је исчезла и ево већ 15 година како не пије. покушај и ти тако и брзо ћес видети користи од тога. Имам једно Еванђеље, ако хоћес, донећу ти га. - Шта ће ми твоје Еванђеље, кад ме ни сви моји напори, ни лекови нису могли задржати да не пијем. Говорио сам тако јер никад дотад нисам читао Еванђеље. - Немој тако, одговори калуђер. Уверавам те да ће ти помоћи. И стварно сутрадан ми донесе, отворио сам га, прегледао, прочитао неколико реченица и рекао: - Не треба ми; ништа се ту не разуме. Монах ме је и даље преклињао говорећи да се и у самим речима Еванђеља крије благодатна сила, јер је Сам Бог изговорио речи које су у њему записане. - Не мари ништа ако не разумеш, а само и даље читај пажљиво. Један светитељ је рекао: "Ако ти не разумеш Реч Божју ђаволи је разумеју и дрхте", а пијанство је без сумње дело злих духова. Још ћу ти рећи и ово: Свети Златоуст пише да се демони плаше чак и куће у којој се чува Еванђеље и није им лако да ту нападају човека. Узео сам Еванђеље, ставио га у кофер са осталим стварима и убрзо сасвим заборавио на њега. После неког времена осетио сам потребу за алкохолом - умирао сам од жеље, па отворих кофер да узмем новац и отрчим у кафану. Поглед ми паде на Еванђеље. Сетих се свега сто ми је калуђер рекао, па га отворих и почех да читам прву главу по Матеју. Прочитао сам је до краја и ништа нисам разумео, али сетио сам се да је монах рекао: "То ништа не мари, само и даље читај пажљиво". Хајде, рекох, да прочитам и другу главу. Почех и већ ми се учини разумљвије. Хајде и трећу - нисам још ни почео да је читам кад зачух трубу која је свирала повечерје.

Сад више нисам могао да напустим касарну, тако те вечери нисам пио. Сутрадан по устајању када сам пошао да потражим вина помислих: да опет прочитам једну главу из Еванђеља па да видим. Прочитао сам је и опет нисам отишао у кафану. И следећег пута када сам осетио жудњу за алкохолом, опет сам узео да читам и било ми је лакше. Ово ме је охрабрило и кадгод бих осетио жељу за пићем чеитао сам по једну главу. Уколико је време више пролазило мени је било све лакше. На крају, када сам завршио сва четири Еванђеља страст за алкохолом је потпуно исчезла и ја сам омрзао сваки алкохол. Ево већ 20 година како не узимам никакво јако пиће. Цео свет се чудио мојој промени. После три године поново су ме примили у официрски чин. Чак сам и напредовао и постао командир. Оженио сам се - имао сам срећу да наиђем на дивну жену. Стекли смо нешто иметка и сад, Хвала Богу, некако живимо, помажемо сиротињу колико можемо. Имам сина који је већ официр-красан момак. Од како сам оздравио заклео сам се да ћу сваког дана, читавог живота, прочитати по једно од четири Еванђеља без обзира на друге послове. Тако сада и радим. Кад сам много заузет и кад сам уморан ја онда легнем и замолим жену или сина да ми читају Еванђеље. Тако ја не одступам од свог правила. Из захвалности у славу Божју дао сам да се ово Еванђеље опточи сребром и увек га носим на грудима. Хвала Богу.

Владан Новаковић...

Промисао Божији о ловцу

2012-02-18T10:52:00.000+01:00

У време када сам био у манастиру Стомију, упознао сам једног оца породице који је имао много деце. Био је пољар у једном селу у Ипиру, удаљеном четири и по сата пешачења од Конице где је живео са породицом. Пошто је пут, којим је ишао на посао, пролазио поред манастира, свраћао је у манастир и при одласку и при повратку. Кад год се враћао из села кући, молио ме да му дозволим да сам упали кандила. Иако би му се увек просуло мало уља, пуштао сам га да то чини, јер ми је било милије да после обришем плочице у храму, него да га ражалостим. Када је одлазио из манастира, на неких три стотине метара од манастира, опалио би један хитац из пушке ! То никако нисам могао да објасним и зато сам одлучио да га пратим, од тренутка када уђе у храм, па све док не крене путем према Коници.
Прво је, дакле, палио кандила у храму, а потом излазио у припрату. Пошто би и онде упалио кандило које се налазило изнад улаза у цркву, испред иконе Пресвете Богородице, умочио би прст у уље у кандилу, преклонио би колена раширио руке према икони и рекао: "Пресвета Богородице, имам деветоро деце; добави им мало меса." Затим би уљем из кандила намазао нишан на пушци и отишао. Три стотине метара од манастира, баш на месту где расте један дуд, чекала га је једна дивокоза. Он опали, како већ рекох, један хитац из пушке, убије дивокозу, однесе је доле до једне пећине, одере је и понесе кући својој деци. Све то одигравало се истим редоследом сваки пут када се враћао са посла. Задивио сам се вери тог човека и промислу Пресвете Богородице.
После двадесет и пет година, дође и пронађе ме на Светој Гори. У једном тренутку, просто ми излете питање: "Како су ти деца ? Где су ?" А он, пружи руку према северу и рече: "Једни су у Немачкој" потом показа према југу, додавши: "А други у Аустралији; хвала Богу, сви су здрави." Тај човек је задржао своју чврсту веру и самога себе сачувао неокаљаним разним безбожничким идеологијама, зато ни Бог њега није напустио.

Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
текст из књиге "Чувајте душу

Шта је крсна слава и како је треба славити?

2012-02-18T10:37:00.001+01:00

Шта је крсна слава? Шта добијамо ако славимо? Како треба славити, како је правилно?

ОДГОВОР:

О крсној слави се код нас у новије време доста писало па ипак, још увек је много оних који недовољно знају сав смисао и значај Крсне Славе, јер те публикације не стижу до свих верника. То доказује и горње питање, због чега ћемо покушати да још једном осветлимо то питање са посебног аспекта, ма и у најкраћим цртама.

Већ је мање више познато, и то се често понавља, да је СЛАВА једна од битних одлика нас православних Срба. Јер други народи (Грци, Бугари, Руси) углавном славе своје имендане, тј. оног светитеља чије име носи, (они углавном деци на крштењу дају светитељска имена), па у једној породици годишње буде онолико "слава" ко-лико чланова породица има. Те славе (имендани) ни издалека не личе на наша Крсна Имена. Њихово "славље" је углавном у томе да се слављеник на тај дан ПРИЧЕСТИ светим Телом и Крвљу Господњом, да мајка спреми мало бољи ручак, и евентуално да детету дођу у посету неки његови школски другови, који ће бити послужени колачима.

Други је случај са нашом СЛАВОМ. Ово је већ једно веома свечано домаће славље, које се дочекује једном у години, и у њему учествују сви чланови породице. Припреме за славу трају данима, па и седмицама (кречење куће, чишћење, набавка потребних намирница и тд). Светитељ који се слави, заштитник је целога дома и свих његових чланова, те се стога посебно поштује. Можда и због тога што је он не само наш посредник и молитвеник пред Богом нашим, него и што служи као једна жива спона са свим нашим породичним прецима од времена примања хришћанства, са којима нас повезује у једну живу породицу, која траје стотинама и хиљадама година. Јер, опште је прихваћено мишљење да Срби славе онога Светитеља на чији су дан наши преци примили свето Крштење, што потврђује и сам назив - Крсна Слава.

Ту традицију православни Срби су чували и очували кроз сву своју мукотрпну историју, чак и у време тешког и мрачног турског ропства, па и у најтежим условима - у рововима на фронту (у току I Светског рата). Тек у новије време, од 1945. године, па на овамо, многи Срби су, нажалост, изневерили ту своју вековну традицију, па су ради "сналажења" и "незамерања" безбожној власти, ради напредовања на послу и положају, ради неке материјалне користи и славе људске, напуштали своје Крсне Славе, гасили славске свеће, лишавајући тиме своју децу незаменљиве и топле домаће радости, која је увек о слави присутна, а себе и свој дом благослова Божијега.

Срећом, времена се мењају. Многи данас покушавају да повежу покидане конце своје прошлости и своје традиције. То не иде увек лако. Али, ако се жели, све се може надокнадити. Важно је стећи добру вољу и жељу да се вратимо својим коренима, без којих нам нема будућности.

Шта, дакле, добијамо ако славимо? Све оно што губимо ако не славимо, о чему је већ понешто и до сада речено. А најкраће могли бисмо казати: Добијамо осећање сигурности, осећање да нисмо случајна појава у овом свету, него да имамо своје корене у нашим прецима. Добијамо у нашем Светитељу кога славимо сигурног заштитника и молитвеника пред Богом, коме се некако непосредније обраћамо у молитвама, као "некоме своме". У њему имамо верног путовођу и учитеља како у овом свету треба да живимо да бисмо постигли своје људско назначење, и постигли душевно спасење, кроз сједињење са Богом нашим и обожење. Стога се Светитељ најбоље прославља ако се угледамо на његов живот и трудимо се да га подражавамо у његовим врлинама, којима је он Богу угодио.

Све то и много другог неизмерног блага духовног добијамо ако је наше прослављање Крсног Имена онако као треба да буде. А треба да буде онако како је света Црква прописала и како нам је од старих остало. Дакле, да бисмо правилно прославили своју Крсну Славу, шта је потребно?

Најпре, благослов Божји, који нам у кућу доноси слуга Божијег олтара - наш свештеник, када на неколико дана пре Славе долази у кућу да нам освети славску ВО-ДИЦУ. Са том водицом треба замесити славски КОЛАЧ, од чистог пшеничног брашна, квасца и соли, без икаквих других додатака (млека, јаја и сл), јер то треба да буде онај наш насушни хлеб, којег смо од Бога добили, и коме исти приносимо на жртву у славу и част нашега Светитеља.

Поред Колача, за славу се спрема и кољиво - СЛАВСКО ЖИТО. Уствари, кувана пшеница која се припрема са разним другим плодовима (шећер, ораси, суво грожђе и сл.), а које свештеник на дан Славе освећује посебном молитвом, којом приликом врши и резање славског колача. Много греше они верници који славе светог Пророка Илију или светог Архангела Михаила не спремајући славско жито, јер сматрају "они су живи" и то њима не следује. То је плод само дубоког непознавања значаја и смисла славског жита. То жито није исто као када спремамо жито за покој душе нашим драгим умрлим сродницима, над којим свештеник врши парастос. Славско жито се приноси у славу Божију, у част Светога (који се слави) и у спомен оних наших драгих сродника "који преминуше у благочестивој вери", а никако за покој душе Светитеља. Према томе, жито следује било која слава да је у питању.

Приликом тог обреда (у Цркви или дому), поред Колача и Жита, потребна је још чаша црвенога ВИНА и славска СВЕЋА, по могућству од чистога воска.

Потребно је још да на дан славе домаћин или неко из куће обавезно присуствује у Цркви светој Литургији, и да се на њој причести, припремивши се најпре за то онако како је прописано.

На дан славе у дому се са изузетном радошћу дочекују гости: сродници, пријатељи, али и сваки путник - намерник, јер тога дана врата дома никоме нису затворена. За госте се припрема традиционални славски ручак (или вечера, како је где обичај), али увек саобразно дану и времену. Ако је дан посни (среда или петак) или пак период вишедневног поста, ручак се састоји обавезно само од ПОСНИХ ЈЕЛА. Нажалост, у новије време има не мали број оних који, да би госте што боље "дочекали" и "угостили", нарушавају тај свештени поредак. Но тада, они у самој суштини не славе, него припремају ГОЗБУ, којом свога Светитеља и самога Бога - руже. Таквима је много боље не славити, јер гозбу могу спремати у свако доба године, када се црквени поредак не нарушава.

Има и других ружних обичаја који прате Славу. То је неумерено коришћење алкохолних пића, што доводи до ружних речи, неприличних разговора, псовки, па чак и туче међу гостима, као и ружни обичај пушења поред славске свеће и славске иконе. Све то оставља на посматрача ружан утисак, а у души како домаћина, који то дозвољава, тако и оних који то чине, тежак грех. Нека нас Господ и Крсна Слава од тога сачува.

Мир ти и радост у Господу.

Из књиге

Практична веронаука

О БОГУ

2012-02-17T09:28:00.001+01:00

Зоран Костић - Цане

Веровање у Бога - то је остати нормалан. Не полудети, не подивљати, и поред свог шибања које живот носи. Онда добијаш и неке дарове и твоја музика постаје чистија. Наше хришћанство је почело после тридесете године, кад смо увидели да нешто морамо да мењамо да нас наше дело не би уништило. То је као брод који после тумарања по пучини мора да нађе своју луку и да уђе да се не би разбио о неки хрид. Тако и ми морамо да нађемо своје место, да поштујемо ове што долазе и да ови који долазе поштују нас који налазе.

У неким периодима смо због наше несређености или мрзели нашу музику, или смо мрзели људе који долазе на концерте. Онда музика почиње да узима своју жртву уместо да ти даје. Нисам мислио да ћу дуго да живим. Мислили смо живот ће да буде једна песма и, кад престане песма, неће бити ни нас. И у једном тренутку преживиш и ту 27-28. годину, па ти се не свиђа оно што видиш од себе. Сви смо одједном почели да живимо последице живота којег смо водили, и схватили да постоји још нешто друго. Кад се превише бавиш личним питањима, постајеш опседнут самим собом и не видиш никог осим себе. А то је глупо и досадно, знаш. Постоје још неки људи сем нас.

Акција је да те та музика учини бољим. Музика је нешто најлепше, као кад рукоделац направи нешто најлепше што може да изађе из њега. Данас имамо већу љубав за посао којим се бавимо. Музика је слављење живота.

Ако не опереш своје срце све почне да оптерећује, дрога, алкохол, служење некој лажној причи. Имали смо сувише судбинских момената, нарочито од 91, од почетка рата, на које нисмо могли да поклекнемо, јер онда не би имали права на наше песме. Били смо у фазону да нисмо криви, да не делимо ту колективну кривицу. Зна се какав је овај рат био и сви ови ратови, све се зна. Зна се ко је почео рат, зна се ко је све изгубио. Али не можеш ти да водиш политику, него је твоја политика да водиш свој живот. Да препознаш особу са којом ћеш да направиш заједницу. Да можеш са неким да живиш, да нађеш свог партнера, да можеш да се заклониш од свог лудила. Многи људи су баш због тога отишли јер нису могли да се заклоне, нису могли да испрате време. Није свако време добро и није свако време зло. Приморани смо стално на неке изборе, а овде су избори страшно јаки - да ли ћеш да живиш као нормалан човек, поред свих шанси које ти Бог даје да се поправиш или нећеш. Бог зна за неке људе који су добри и, кад се они кваре овоземаљским животом, он им даје наду да се поправе, а узима најбоље да се не би кварили. Оно недокучиво мисли само срце, срце је љубав. Значи - Богу срцем у сусрет.

Да се нисам бавио музиком вероватно бих био мртав сто пута, и моја душа би незадовољена фурала светом и тражила спокоја. Тешко је после свог оног ваљања у блату да живиш као хришћанин, и поред гомиле неких ствари које немају везе са црквом. Стално недоумице. Једино поглед у Њега нема недоумица. Одабрали смо своју страну и лакше носимо своју рану.

Важно је да смо преживели и да нећемо да будемо као пре. Хоћемо нешто ново, хоћемо нешто друго, не желимо да нам више живот личи на ругло. Срећан што си жив и што ти је пружена шанса да можеш свој живот да држиш у својим рукама. И да имаш добре а не лоше саветодавце.

Извор

Несаница

2012-02-16T21:01:00.000+01:00

Да ли страдате од несанице? Безутешно стање! Како се избавити од њега? Како с њим изаћи на крај?

Али само не журите са “избављењем”! Ништа у животу не бива случајно. Тако је и са болешћу и са несаницом. Све је сврсисходно, све служи тајанственом предназначењу, из свега треба извући лекцију. Све нам доноси свој дар и било би неразумно уклањати се од тог дара. Због чега га не прихватити? Нестрпљиви самовољник је онај који жели да брзо “оде” од непријатног.

Животна мудрост поступа другачије: она жели да прихвати и непријатност! А можда је управо то најдрагоценији дар … Ево како се пројављује и несаница…Само не треба имати никакав страх од ње …иначе ће душа бити згрчена. Само је не треба савлађивати … јер ће се директно утврђивати. Сан увек долази лако. Пођимо и ми у сусрет несаници на најлакши начин …И примићемо од ње дарове и лекције.

Наша воља има границу – то је прва лекција несанице. Нико од нас није неограничени власник свог живота. Напротив, ми морамо да се суочимо са неоспорним карактеристикама наше природе: морамо да им се прилагодимо и покоримо, како би се оживело Божанска клица у нама, како би Она у нама пронашла стваралачку равнотежу и покој.

Уколико то не урадимо губимо здравље, равнотежу, сан дотле док се они поново не успоставе “сами од себе”. “Сами од себе” . тако звучи дубока, прецизна Аристотелова реч …Али сада треба да причекамо док се сан сам не поврати. Не бирните се! Она личи на досаду: она је ту само да би престала. Она ће остати само дотле док не ојача потреба за сном.

Тако да је боље средство за сан у томе да се не смета несанци, да јој се човек преда, и да се испије као принесени пехар. Најбоље од свега је заборавити да је време или чак да је давно било време за спавање; уопште не треба мислити о својој несаници, о њеним могућим последицама, већ се чиста срца и непосредно треба предати животним садржајима, који нам се безобзирно мотају по глави и прогоне сан. Остали свет може да спава а ја ћу се предати својој несаници и њеним скривеним садржајима, за које “немам времена” у току дана. Остајем сам са собом …

Тако ми несаница доноси свој други дар – способност да поднесем самоћу. Тамо где су ме сви напустили; где су сви удубивши се у себе, заборавили на цео свет и мене, где сам сасвим сам, остављен самом себи, лежим и уверен сам у то да сам само ја у стању себи да помогнем – почиње необичан, напет живот. Тај живот је често превише интензиван, да би био досадан; напротив, он је често тако неочекиван и поразан, да се у мени буди права радозналост; и често је тако испуњен неким смислом да осећам као да сам у суровој школи самоће, самосталности и самоконтроле.

Ах, колико људи на свету су у бесаним ноћима први пут осетили и постали свесни своје духовне и душевне самоће, и из те безутешне самоће су завапили Богу на небесима и нашли Га! Јер је Он најближе од свих онима који страдају од несанице. Тамо где се живот чини потпуно безутешним, одмах се појављује утеха. Тамо где чини се гинеш од своје самоће најлакше од свега налазиш пут ка Богу. А то је несумњиво најблагороднија утеха и највреднији дар …

А сада – трећи вредан дар несанице. У тој ноћној будности се учиш да представиш и ослушнеш скривени смисао сопствених несвесних и полусвесних тајни. И то не само разочарења и туга, већ и грешака, грехова и рана скривеног Ја – јесам. И не само њих, већ и светих и исцељујућих зрака светлости савести. Јер ништа није тако пријемчиво за те светлосне зраке као сумрачно стање полумрака несанице. Тамо где се гаси дневна светлост и светлост свести, где се повећава способност примања унутрашњих зрака и где мрачна слика свакодневног живота тугује по новој, неисказаној светлости …Ах, има тако много људи који су само у бесаним ноћима доживели просветљујуће добро од гриже савести и исцељујући благослов покајања, горког, умирујућег покајања! Није ли то драгоцени дар? Није ли то утеха, која настаје од неутешности? Да ли су у праву плашљиви људи, који покушавају да избегну те дарове и ту утеху и који прибегавају лековима из страха да ујутру не би били “бледи”?

Несаница нас учи храбрости. Храбрости пред лицем природе, пред самим собом, пред својом савешћу. Храбрости за пребивање у самоћи и за узношење молитве.

То је њен последњи дар и њена најбоља утеха.

Иван Иљан
превод са руског др Радмила Максимовић

Неки пут слатко, неки пут горко

2012-02-16T15:07:00.000+01:00

Понекад су туге и патње, а понекад су радости, то је живот човека. Само да молимо Бога да нас удостоји да се на нама испуњава света воља Његова, увек.
Један светитељ је молио Христа, да превиди његове грехе и да га удостоји да постане његов ученик.
Христос га је услишио. Док се молио, доживео је иступљење и угледао самог Христа на престолу Који га упита: '' Желиш ли да Ме следиш ? ''
'' Да, Господе ''.
'' Ја ово дајем онима који Ме следе '', и даде му да поједе једну јабуку. Била је врло слатка. Светитељ се ослади и затражи да му да још једну.
'' Желиш и другу ? '' каза му Христос. '' Да, Господе '' и даде му и другу јабуку. Била је горка – отров. Даде му и трећу. Била је тако горка да замало да је не поврати.
Рече Христу: '' Господе, са тиме што ми дарујеш, ја не могу да Те следим ''.
Посаветова га Христос и каза му: '' Поједи, Андреје, и ову слатку јабуку да би заборавио претходне горке ''.
Она је била тако слатка, да је одмах доживео још дубљу екстазу: узнео се духом у Рај, тамо је угледао неописиве лепоте, видео је духове праведника, њихово боравиште. Видео је Анђеле и Арханђеле, чуо је њихово – алилуја.
Једном речју, видео је будуће награде праведника.
Ускоро је дошао себи. У сузама је пао пред ноге Христове и молио Га да у своме милосрђу прими и њега међу Своје. Тако је Његова Доброта убројила и њега у Своју пратњу, и бесконачна милост Његова удостојила га је да и он ужива у томе што је видео.
То, дакле, брате мој, даје Христос.
Неки пут слатко, неки пут горко.

Старац ЈЕФРЕМ Катунакијски

Само једно треба да имаш у виду, а то је да не очајаваш

2012-02-16T09:58:00.000+01:00

Само једно треба да имаш у виду, а то је да не очајаваш. Чак и ако неко посрне и погреши десет хиљада пута у току дана, пред Богом није праведно да очајава него је, напротив, потребно да се нада и да се припрема за борбу, док не дође Божија милост и не ослободи га.
Постојао је један монах који је непрестано посртао и грешио, али је увек устајао и извршавао своје молитвено правило. Видевши храброст и наду овог брата, демон који га је непрестано бацао у грех изгубио је стрпљење. Појавио се пред њим у видљивом обличју и раздражљиво рекао:
"Зар се не бојиш Бога, нечисти несретниче ? Управо си сагрешио, и са каквим лицем сад стојиш пред Богом ? Зар се не плашиш да ћe те Бог спалити ?"
Како је овај брат имао одважну душу, одговорио је демону:
"Ова келија је ковачница. Сведок ми је Бог који је дошао да спасе свет, да нећу престати да се борим са тобом, да падам и да устајем, да ударам и да примам ударце до мог последњег даха. Тад ћемо видети ко ће победити: ти или Христос !"
Кад је демон зачуо овај неочекивани одговор, казао је:
"Нећу више да се борим с тобом ! Ако то будем учинио, задобићеш венце !"
Од тог времена, овај брат се ослободио телесног рата и седео је у келији оплакујући своје грехе.

Старац ЈЕФРЕМ Филотејски и Аризонски
текст из књиге "Очинске поуке (избор из писама и беседа)"

Од кога верници треба да узимају благослов? Када и како се то чини?

2012-02-16T09:47:00.000+01:00

Од кога верници треба да узимају благослов? Када и како се то чини? Који је богословски смисао благослова и шта он значи у животу православног верника?

ОДГОВОР:

У одговору бих пошао у обратном смеру у односу на горње питање. Наиме, најпре бих укратко објаснио сам појам и богословски смисао благослова, и његово значење у животу хришћана, па тек онда бих говорио о практичној страни и начину узимања благослова.

Сама реч "БЛАГОСЛОВ" тачан је превод грчке речи "ευλογία" и буквално би значило "добра, блага реч", док у глаголском облику "благословити" значи "добро говорити". У суштини пак својој, и по своме унутрашњем, дубинском значењу, благослов је добра молитва, или молитвена жеља да благодат Божија дође на онога или на оно што се благосиља.

Стога, када се неко обраћа свештеном или духовном лицу (епископу или свештенику) за благослов, овај најчешће одговара: "Бог те благословио", док православни Грци кажу само кратко "Господ", што има исто значење. Такав одговор показује смиреност православног духовника и његову свест да је извор свакога добра у Богу а да је он само посредник или спроводник тих божанских добара која се једном речју називају "благодат Божја".

Реч "благослов", "благословити" библијског је порекла и употребљена је безброј пута у Светоме Писму, још од првих страница Библије. "И благослови Бог седми дан..."(Пост. 2,3), или: "и благослови Бог Адама и Еву и рече..."(Пост. 11,28) итд.

Благосиља увек старији, а благослов прима млађи. Родитељи благосиљају децу своју, па се стога и каже у Премудростима Соломоновим да "благослов родитеља утврђује домове деце своје". У сусрету праоца Авраама са тајанственим Мелхиседеком, царем Салимским, Мелхиседек благослови Аврама, а свети апостол Павле, помињући то, констатује да "веће благослови мање", јер Мелхиседек беше праслика самога Господа Исуса Христа.

У строгом смислу речи, у којем је питање постављено, благосиља само правилно и канонски рукоположен епископ или свештеник, који стога има право да сложи прсте десне руке "имјанословно" (у знак Имена Исуса Христа) и да онога који благослов проси осени знаком крста, уз изговарање речи (или без њих): "Бог те благословио", при чему овај целива његову десницу. У ширем смислу, благослов се може тражити од сваког свештеног или духовног лица (дакле, и од обичног монаха, ђакона или игуманије), при чему се онда само пољуби десница дотичнога.

Не постоје строги прописи о начину тражења благослова. То све зависи од ситуације. Ако дакле, епископ или свештеник стоји (или седи), а верник му прилази за благослов, онда ће, када приђе сасвим близу, учинити мали поклон пред њим, сложити шаке обе руке тако да десна буде одозго, и рећи: "Преосвећени Владико (или: Оче), благословите"! Свештено лице тада, сложивши прсте десне руке "имјанословно", осењује га знаком крста уз речи благослова, и спушта своју десницу на сложене дланове молиоца, коју овај побожно целива. Треба знати да се, прилазећи за благослов било којем свештеном лицу, не крсти пред њим. Ако је на скупу више свештених лица истога чина, онда се благослов тражи од свакога појединачно. А ако је епископ са свештеницима, онда се благослов узима само од епископа.

Сасвим је друкчије ако верници стоје, а свештено лице је у покрету (обично при дочеку Епископа, када верници стоје у шпалиру). Тада верници са стране, грабећи се, настоје да само дограбе руку Епископа и да је целивају. И то је благослов, јер Епископ пролазећи благосиља народ молећи се за њега.

Многи од наших верника често имају погрешно мишљење да благослов треба узимати само од достојних свештеника, који се одликују светошћу личног живота или угледом у народу, при чему сами себи присвајају "право" да суде и просуђују, да цене и оцењују ко је достојан а ко није. То је веома горда мисао која човека наводи да посматра само туђе мане, грехе или недостатке, а да на своје не обраћа пажњу, што је веома пагубно за душу. Свако свештено лице, пре него што буде лишено свештеног чина од стране Цркве, достојно је да од њега узмемо благослов. Јер свештеник благосиљајући, не даје ништа своје, људско, него Божије, а оно што је Божије увек је достојно да се прими. Свештеник је ту само посредник преко кога се благослов Божји (благодат) излива на молиоца. Отуда су и све свештене радње које свештеник врши исправне и пуноважне и вернима на спасење, без обзира на његову личну достојност. Он, пак, за своје грехе одговара као личност пред Богом, као и сви ми остали.

Благослов Божји се призива не само на лица, вернике, него се благосиљају и све ствари и предмети које верници користе и употребљавају у своме животу. Почев од куће у којој станују, семена за сетву, првих плодова, до благосиљања хране и пића на трпези. Довољно је само отворити књигу "Велики Требник" па видети шта се све благосиља. Сваки од тих чинова почиње кратким возгласом: "Благословен Бог наш...", при чему не значи да ми овде благосиљамо Бога (јер оно што је мање не може благословити оно што је веће), него само исповедамо и констатујемо да је Бог извор сваког благослова, кога ми даљим молитвама измољавамо на ствар или предмет који освећујемо, да би нам при употреби били на спасење.

Супротно благослову је клетва или проклетство, која се, такође, не ретко, помиње и у Светом Писму, а веома је присутна (чак много више од благослова) и у свести народа, па често и у употреби, као узречица. То је исто молитва (или жеља) да Бог казни или одмазди некога за зло које је учинио или проузроковао својим ближњима (нама лично, или другима). У Дополнитељном Требнику постоји чин клетве (=проклињања), који се, на сву срећу, врло ретко користи у животу цркве.

Из књиге

Практична веронаука

Старче, зашто се данас људи толико пуно муче ?

2012-02-16T09:07:00.002+01:00

Старче, зашто се данас људи толико пуно муче ?

- Зато што избегавају труд. Управо је овај комодитет заслужан за то што се човек разболи и што трпи. Све те олакшице учиниле су да свет у наше доба сиђе са ума. Ово мекуштво у данашње дане донело је собом многе болести. Раније кроз шта све људи нису пролазили, док не би узорали једну ораницу ! Какав је то био напор, али и како је сладак био тај хлеб ! У то време ни случајно не би могао да наиђеш на бачени комад хлеба ! Ако би и наишао на путу на понеки комадић, подизао би га и љубио. Они који су претрпели окупацију, и дан данас кад спазе комад хлеба, остављају га у страну, док га остали бацају; не разумеју његову вредност. Данас се хлеб баца у ђубре, човек га не цени. Ма већина њих не зна да каже ни једно "слава Богу" за благослове које добијају. Данас се живот одвија по принципу "лако ћемо".

Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
део текста из књиге "Чувајте душу"

Лек за усамљеност

2012-02-15T16:48:00.000+01:00

Човек није створен за усамљеност. Такви тренутци су често повезани са стресом, телесним и душевним, као што су и бол, страх или безвољност и губитак. Један кућни љубимац, посебно код старијих особа, може да буде од велике помоћи. Психолози кажу да животиње ублажавају осећај усамљености и изолације тако што љубав дају и узимају, испуњавају дан и дају смисао животу. Истраживања су показала да старије особе осећају и емоционалну подршку држањем кућног љубимца. Уместо да кукају о болестима, слабостима и празнини, они причају о својим кућним љубимцима. Старији човек који има кућног љубимца остаје активан, заинтересован и предузимљив. Блискост са домаћом животињом може да буде право чудо код старијих особа. Животиња не одузима само тренутке усамљености, већ изазива истовремено добар осећај даје човек користан, чиме се, активно буди самопоуздање и животна радост стараца. Многе научне студије потврђују да заједнички живот са кућним љубимцима делује позитивно на здравље човека. Човек се поред животиње опушта, не доживљава стрес, притисак, пулс и холестерол падају. Све су то ефекти који спречавају настанак болести и подстичу оздрављење. Битну улогу при том има психички фактор. Животиње су права утеха подстичу на активност комуникацију.

Извор

Пут неба

2012-02-15T14:03:00.000+01:00

Христос је рекао: Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њим иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе (Мт 7,13-14).

Дакле, не чуди се што многи одлазе на игранку или што је мало оних који иду ка добру на тесном путу. Свака добра ствар је ретка. Дакле, не двоумите се у погледу Спаситељевих речи. Не буди у сумњи када је реч о испуњавању заповести Христове и уклањању од грехова.

Ако Бог није поштедео Авраама и Мојсија због сумње, ако није поштедео Тому и друге који су сумњали, неће поштедети ни нас. Они су били Свети, и Бог их је казнио у овом животу, како се не би мучили у вечности.

Колико данашњих хришћана сумња у Бога? Колико њих тражи доказа и каже: "Не верујем док не видим!" Колико њих не тражи да опипа Спаситељеве ране и ребро, тражећи доказе Божијег постојања. Вера долази од слушања, а не од пипања и гледања.

Колико крштених хришћана не каже: "Овде је рај и пакао! Овде на земљи је све!" И, чак и када виде да су болесни, пред опасношћу, сиромаштвом, смрћу, па чак и у старости, не окрећу се ка Богу да горко као Петар оплакују свој живот из младости, протраћен у развратима, у злоћама и у неверовању. Мало је оних који окајавају грехе у старости. Највише њих умире као што је живело: у сумњи, неверовању и непокајању, на своју вечну осуду.

Ваистину велика је вера у Бога праћена добрим делима! А који пребивају у сумњи отпадају од праве апостолске вере у сваковрсне религијске секте и групације. Многи од сумњичавих саблажњавају се о Цркву коју је основао сам Христос; саблажњавају се о Богомајку, о Свети Крст, о Свете иконе и о свештенике; саблажњавају се о Светитеље и о поштовање које се овима указује. Саблажњавају се о Тајне које је установио Христос, о учења Светог Писма, које изврћу по своме уму, на своју осуду и обману многих.

Стојмо, дакле, непоколебани у правој вери и радујмо се што смо синови двехиљадугодишње Цркве Христове. Неверници се одричу и ишту да виде Бога телесним очима; који су у сумњи желе да опипају ране Господње; слаби у вери траже чудеса; секте напуштају Цркву, изврћу верске догме и објављују друго Јеванђеље; поробљени страстима одлажу покајање; а ми, синови Васкрсења и синови Божији по благодати, останимо верни Њему до краја, знајући да ће се ко буде претрпео до краја спасти.

Амин.

Старац Клеопа
ПУТ НЕБА

Главни васпитач детета је атмосфера која влада у породици

2012-02-15T13:49:00.000+01:00

Главни васпитни чинилац јесте атмосфера која влада у породици. Оно што дете види и добија у породици, у детињству, 80% формира његов карактер.

Сада се појавила теорија како не постоји лоше наслеђе [генетски чинилац] од родитеља алкохоличара и наркомана. Једноставно, адолесценти, налазећи се у средини где се пије и употребљавају се дроге, и сами прихватају те пороке.

Нисам лекар, мени је тешко да судим о исправности ове хипотезе, али ћу рећи једно: дете нема грехова, грехове чине одрасли. Познати су многи примери када су се деца из породица алкохоличара васпитавала у срећним породицама и одрастала као потпуно нормални људи. Наслеђе је било превазиђено љубављу и бригом.

Исто се може рећи и о другим гресима. На пример, отац је подложан гневу, често виче на жену. Син одраста као потпуно исти такав човек. И сви кажу како је сав на оца. Он је заправо заиста наследио од родитеља импулсивни емоционални карактер, али је узор за подражавање узео од свог оца. Деца наслеђују од нас својства карактера и темперамента, али како ће их она применити и развити зависи од нашег понашања и од тога како их ми васпитавамо. Штедљивост може постати брижљивост, а може постати шкртост. Чврстина се може развити у упорност, а може се претворити у тврдоглавост и самовољу. Зато је важно сагледати особине карактера детета још у детињству и дати им правилан развој, а не тежити да се оне по сваку цену промене или наметне нешто што детету уопште није својствено. Исто се може рећи и о способностима. Ако адолесцент има таленат за уметника, а од њега хоће по сваку цену да направе математичара само зато што му је тата професор математике, може јако нашкодити вољеном детету.

Односи међу супружницима веома утичу на стање деце. Јер породица је јединствени организам и деца су неодвојива од нас. Психолог Максим Бондаренко наводи овакав пример: "Отац долази на саветовање са сином. Утврђен је проблем лошег успеха сина у школи, његовог одбијања да учи. Током разговора се испоставља да се отац стално свађа с мајком, јер је љубоморан на њу. Рекло би се, какве то има везе са синовим учењем? Испоставља се да има непосредне везе. Пошто се он боји развода родитеља, део конфликтне енергије у породици несвесно превлачи на себе. Зато је и 'морао да постане' лош ђак. Резултат тога је да родитељи део своје агресије, намењене једно другоме, усмеравају на сина који на тај начин несвесно 'спасава' породицу од распада. Тако се на крају добија да се отац и мајка баве његовим 'васпитањем' уместо да реше проблем властитих односа"

СВЕШТЕНИК ПАВЛЕ ГУМЕРОВ
ДОМАЋА ЦРКВА
Породични живот у савременом свету